„Данас је тешко пронаћи редове“

Почела је дејство и наша артиљерија. Борба је узимала све већег маха. Тешке гранате су засипале шуму, те је наређено да се људи и коњи склоне од погледа с аероплана. Како за нас млађе није било заклона, то смо лежали прикривени у жбуњу, стрепећи да нас не заспу куглице шрапнела.
Око подне, паљба артиљеријска престаде… Донеше тада и ручак за Краља. Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.
Поднаредник Груја нам вели:
– Оном чичи се никако не свиђа овде, стално је нешто гунђао.
После пола часа појави се доктор, водећи коња за узду, а Лука је јахао позади њега, као да га спроводи.
Смеје се и Краљ и тапше лекара по рамену.
– Докторе… много си плашљив… И још се срамотиш пред овим људима.
– Ваше Величанство, нама није место овде. Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим. Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила.
– Е, мој докторе… није тако. Ова деца гину… а шта тражимо више од живота нас два старца… Не говори тако – вели Краљ благо и махну руком ордонансу да принесе лекару јело. – Мени је место са мојим народом.
Тачно у два часа отпочела је артиљерија, тукући појединачно извесне секторе, припремајући се тако за одлучан напад. Аероплани су непрестано шестарили над нама. У једноме моменту је наша артиљерија успела да их отера, али мало после вратише се наново, тражећи баш ту батерију која их је гађала.
После подне Краљ се опрости од официра и одјаха до друма, где је чекао аутомобил. Тада се обрати команданту пука:
– Испоручите војницима моје поздраве и наду на боље дане. Нека истрају још мало у борби, па ће нам ускоро стићи и савезничка помоћ… Збогом!
Са багрданских положаја јужна војска одступила је без борбе, јер су Немци пробили на другој страни.