Почела је дејство и наша артиљерија. Борба је узимала све већег маха. Тешке гранате су засипале шуму, те је наређено да се људи и коњи склоне од погледа с аероплана. Како за нас млађе није било заклона, то смо лежали прикривени у жбуњу, стрепећи да нас не заспу куглице шрапнела.
Око подне, паљба артиљеријска престаде… Донеше тада и ручак за Краља. Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.
Поднаредник Груја нам вели:
– Оном чичи се никако не свиђа овде, стално је нешто гунђао.
После пола часа појави се доктор, водећи коња за узду, а Лука је јахао позади њега, као да га спроводи.
Смеје се и Краљ и тапше лекара по рамену.
– Докторе… много си плашљив… И још се срамотиш пред овим људима.
– Ваше Величанство, нама није место овде. Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим. Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила.
– Е, мој докторе… није тако. Ова деца гину… а шта тражимо више од живота нас два старца… Не говори тако – вели Краљ благо и махну руком ордонансу да принесе лекару јело. – Мени је место са мојим народом.
Тачно у два часа отпочела је артиљерија, тукући појединачно извесне секторе, припремајући се тако за одлучан напад. Аероплани су непрестано шестарили над нама. У једноме моменту је наша артиљерија успела да их отера, али мало после вратише се наново, тражећи баш ту батерију која их је гађала.
После подне Краљ се опрости од официра и одјаха до друма, где је чекао аутомобил. Тада се обрати команданту пука:
– Испоручите војницима моје поздраве и наду на боље дане. Нека истрају још мало у борби, па ће нам ускоро стићи и савезничка помоћ… Збогом!
Са багрданских положаја јужна војска одступила је без борбе, јер су Немци пробили на другој страни.
Освета
Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње. Призор необичан и смешан.
