Фронт и позадина

– Заборавио си да кажеш: кад ништа… – упаде Војин.
– Е па, немој да ме „зафркаваш“…
Лука се обрати Војину:
– Остави га сад. Сутра кад он оде, знаш…
– А, и то има?… Онда нећу да вам причам.
– Де, де, шалимо се! – додаде Лука.
– Јаој, кад те не бих знао…
– Кипислцауф… А?… Продужи.
Драгиша се насмеја и махну главом. Ове упадице, од којих се већ био одвикао, као да су га избациле из душевне уравнотежености. Он заћута за моменат, а затим поче говорити без воље, о важнијим догађајима.
– Сишао сам до Суботске. Ту седнем на малу железницу и стигнем у Вертекоп, где пређосмо на велики воз. У Солун сам стигао увече. Једва сам нашао стан. Сутрадан јурио сам од јутра до мрака, док сам најзад добио дозволу од наше команде места, па је оверио у италијанској и француској команди… Онда сам трчао да пронађем италијанску гаражу, да заузмем место у аутомобилу.
– Зашто ниси ишао лађом?
– Не пуштају више путничке бродове да плове око Грчке, због сумарена. И тако сам морао прећи целу Албанију. Једном сам је прешао уздуж, а сад и попреко. Истина, овом приликом на аутомобилу. Али не знам шта је црње и горе. Био је то теретни, покривен ауто, са клупама постављеним по дужини. На таквим колима требало је прећи седам стотина километара… Путовали смо три дана. Али мени је још првога дана припала мука…
– Сељак, није навикао на аутомобил! – дира га Лука.
– Волео бих да видим тебе, бато. Ауто покривен цирадом, а са задње стране отворен. Отуда су сукљали прашина и гас, као да нека пумпа повлачи… Заболела ме је глава, онда ми се смучило и почео сам да повраћам…
– Као ласица.
– Још горе. Ништа нисам видео. Једва сам стигао до Лерина. Био сам страшно измучен. А те ноћи, у хотелу, нападоше ме стенице, и ока нисам склопио. Верујте ми, зажалио сам за земуницом и својим посилним, и свим друговима… Ратујемо већ толико времена. Увек смо заједно… Навикли смо један на другога. А сад сам се наједном нашао међу страним светом, па ми је било мучно, постао сам тужан.
Ујутру, кад је требало кренути, нема шофера… Остао у некој кафани. А италијански војници, који су путовали са мном, вукли су се као црева. Један дође, други оде. Никад да се сакупе. Седим у аутомобилу сâм, па ми се све преврће. Тада сам тек увидео колико је наш сељак дисциплинован војник, иако је, грешник, толико намучен. Али шта сам могао да радим… Једва су се некако сакупили и кретосмо.
Али нисмо одмакли далеко, ауто наједном стаде, војници полетеше главачке из аутомобила и распршташе се по пољани куд који. Остадох сам, чудећи се шта им би наједном!… Тек сам тада чуо зврјање аеропланског мотора…
– Мани га, Мито, а он па куражан! – муну Лука лактом Војина.
– Признајем… признајем, молим… Кад је у питању аероплан, нема веће кукавице од мене. Али је ли ко видео овде код нас када један ауто иде друмом а наиђе аероплан, да шофер заустави и онда сви беже? Па, богаму, ни онај пилот који ставља живот на коцку приликом прелаза границе, није толико луд да гађа један празан аутомобил кад свакога минута може наићи на неку јединицу, или слагалиште.
– Шта си ти радио?
– Шта сам могао?… Сишао сам и легао у јарак покрај пута.
– Кипислцауф!… Кажи слободно.
– Наравно. Али само што је прелетео изнад мене, ја сам се дигао. А Италијани су се вратили тек онда када су аероплан изгубили из вида.
Онда је настало опет труцкање. Али тога дана није ми било тешко. Ваљда сам се навикао. Увече смо стигли у неку њихову команду. Заборавио сам како се то место зове. Знам толико да им је ту база за тај крај Албаније. Било је неколико барака пуних џакова брашна. А укопали су и један магацин под земљу. Сигурно за муницију и бензин.
Трећега дана пели смо се уз неку планину. Дуж целога пута наилазили смо на Арнауте, који су туцали камен.
– Добровољно, наравно – упаде Лука.
– Не може бити другојаче кад су им иза леђа били Италијани са пушкама. Тога дана стигли смо у Санти Каранти. Мало место, са неколико арнаутских кућерака и једном великом зградом, где је био смештен штаб италијанске војске. Пали су ми одмах у очи италијански официри, утегнути, избријани, напудровани и ухрањени.
Над великом кућом прочитао сам натпис: Comando mіllіtare.
Ушао сам унутра да се пријавим. Рачунао сам, такав је ред. Тамо смо се једва објаснили ко сам ја, и где намеравам. Онда су ми рекли да у њиховој станици могу добити храну и преноћиште, и да ћу тек сутра кренути лађом за Крф.
У даљини видео се Крф. А пред њим мање острво, сигурно Видо, или како се то већ одомаћило: Острво Смрти… Обузело ме је неко жалосно расположење. Та пучина пред којом стојим прогутала је хиљадама наших војника…
– Е, ти хоћеш да нас расплачеш, а ми једва чекали да једном стигнеш на Крф! – вели Лука.
– И да нам причаш… Ти већ знаш шта нас највише интересује – додаје Војин и цупка ногом.
– А, није Крф више оно што је некад био… Све се искварило. Пред Крфом стационира енглеска, француска и италијанска флота… хиљадама морнара… Бежи, богати! Кад сам сутрадан стигао на Крф, на то су ми прво скренули пажњу… Уосталом, био сам на путу за Италију и Француску и што бих се излагао опасности још одмах на почетку… Полако, доћи ће ред и на женске.
– А-ха!… То, то!
На Крфу су сви некако били брижни. Чуо сам одмах да је немачки сумарен торпиљирао скоро један брод, који је пловио за Италију, а на њему су били наши официри и војници… Право да вам кажем, та ме је вест поразила… Шта ми је требало да се сада, у овом времену, ломатам чак за Француску, кад сам могао на миру да седим у Водени! Помишљао сам тада и на вас, како седите овде, пијете каву…
– Па нас туку гранате. Не смеш нос да помолиш…
– Навикли смо већ на то. Али бре, брате слатки, замисли: море, пучина, торпедо, ајкуле… А ја пливам као секира. Овде може човек некако и да се заклони… Врдаш лево, десно. А док туче, ти се не помаљаш. Али кад удари торпедо у лађу, ту, брајко, нема врдања… Најзад, добро… смрт… И овде се гине…
– На мртву смрт! – добацује Лука.
– Е, то си добро казао. Али тамо очекујеш смрт, осећаш је, и најстрашнији су они часови ужаса кад си свестан да ти спаса нема, и смрт ти се приближује. Причали су ми да су се приликом потапања лађе на којој су били наши одигравале ужасне сцене. Људи су убијали један другога, отимајући се за место у чамцу. Чамци су се превртали… Очајни крици разлегали су се кроз ноћ.
Истога дана срео сам једнога познаника. Кад сам му казао да идем за Француску, он ме запита:
„Јеси ли написао тестамент?“
Дошло ми је да га ударим. Има тако чудних људи, који замишљају како су они врло духовити, а нису свесни да тиме испољавају свој рђав карактер. У његовом тону било је помало и злурадости, вероватно што и он није могао да добије дозволу за Француску.
Море ми је изгледало подмукло, па чак и мрско. Али, ја назад нисам могао.