Фронт и позадина

Чим смо ступили на копно, око нас се направи читава гужва. Двојица салетели да ми узму кофер из руку. Један од наших војника прихвати моје ствари и пођосмо право на станицу. Али воз је полазио тек после подне.
Причање Драгишино прекиде жива пуцњава из пушака, негде око „Слонових ушију“, на Ветренику. Поче и митраљез. Кроз ноћ синуше ракетле. Са Пожарске Косе гађала је једна брдска батерија. Топовски пуцњи одјекивали су праскаво кроз ноћ. Лука зналачки извио главу, притајио се и ослушкује, ценећи по пушчаној паљби ситуацију код пешака. Рововац груну.
– Добро је. Сад ће чика Сава рововац да успостави поредак. Хајдемо даље. Шта је било са том женском?
– Каквом женском?
– Море, остави човека нека прича. Доћи ће ваљда ред и на то питање – каже Војин.
– Ја то због тебе питам. Видим, нешто много цупкаш ногом – дира га Лука.
– Био сам уморан, те ми то и није падало на памет… После подне, кад је воз кренуо, заспао сам одмах. Када сам се пробудио, било је увелико свануло. Задуго нисам могао да схватим где се налазим. Воз је јурио поред неких брежуљака на којима су се налазили летњиковци. Свуда наоколо владао је мир… Али ја се нисам могао отети од већ стечене навике да сваку узвишицу посматрам као неки артиљеријски заклон. Гледао сам у даљину, па ми се онако буновном причињавало као да видим редове бодљикавих жица… А то је била жива ограда, а иза ње мноштво кокошију. „Војска овуда није скоро пролазила – падало ми је на ум.
Око подне угледао сам огромне вијадукте. Неко ми рече да су они остаци римског водовода. Остаци моћи и величине… Римљани… Римско царство. И онда, пре две хиљаде година, људи су се исто овако тукли као ми данас…
– И тући ће се све дотле док светом не овлада једна идеја – додаје Војин и показује палцем негде преко свога рамена.
– Не! – каже кратко Лука. – Ратови ће престати онда када у првим редовима бораца буду они који објављују рат…
– Било је некада и то… Цар Лазар, и толики многи владари погинули су у првим бојним редовима. И опет… Потребно је да нестане границе, да се међу људима развије опште осећање братства и другарства, да нестану на једној страни повлашћени, а на другој понижени и увређени.
– Гр-р-ру!
Драгиша се трже.
– Ништа, ништа, не бој се! – умирује га Лука. – То гађа „Виљем“.
– Какав „Виљем“?
– Заробљена немачка хаубица од двадесет сантиметара. Ево је овде, испод нас, у шумарку,
– Одвикао сам се. Хоће ли још да гађа, да се не цимам?…
– Сумњам – вели Лука. – Заваде се пешаци, и „Виљем“ опали понеки метак да би их умирио. Продужи слободно. Док сам ја овде, немаш ничега да се плашиш…
– Молим, молим – насмеја се Драгиша и погледа Луку испод ока.
Лука стеже Драгишу за врат.
– Шалим се. Ми одавно нисмо имали кога да „завитлавамо“ па смо и тога жељни. Стиже ли једном у Рим?
– Угледао сам наједном огромну варош… Прво што ми је пало у очи била је купола на цркви Светога Петра.
– Слушај, немој да се љутиш… Те описе можемо наћи у разним путописима… Него причај онако… знаш, твоје личне доживљаје…
– Доћи ће ред и на то. Полако… После пола часа био сам у Риму. Са станице отишао сам у хотел, који су ми препоручили још док сам био на Крфу. Када сам ушао у хотелску собу, био сам збуњен… После толико времена обрео сам се наједном у чистој, светлој соби. Окретао сам се као неки сељак и посматрао кревет… Хладна и топла вода… Огромна огледала… Млада собарица, нема јој више од двадесет година.
Лука се обрати своме посилноме Исајлу:
– Јаој, репоњо, кад ћу престати једном да гледам у тебе!
– Шта ћу, господин поручник, кад ме је Бог створио као мушко.
Драгиша настави:
– Обријао сам се, умио, и изишао у варош.
На улици приметио сам одмах врло велики број младих људи у униформи и цивилу. Као да та земља и није била у рату. Ви знате како је било код нас… Код куће је остао само онај који није имао ногу или руку. Узми само Војина. Од ране код Смедерева, не види на десно око, нити чује на десно уво. И поред тих мана, он је осматрач. А тамо млади, здрави људи шетају римским улицама, као да смо у времену мира. То је била појединост која ми је одмах пала у очи. Али када сам се мало саживео са том средином, тада сам почео увиђати колико ја својом спољашношћу одударам од тог улицканог света… Ја сам дошао право са фронта. На ногама сам имао прекројене војничке чизме. Одело ми је било излизано, јака на блузи нагрижена од еполета, да се и постава видела. Из рукава вирила ми је војничка кошуља.
Када сам предвече отишао да се јавим нашој делегацији, срео сам тамо једнога пешадијскога потпоручника, свога друга са универзитета, који је био на служби у делегацији. Рањен је, па му је једна нога укрућена.
„Бре, какав си… Слушај, одмах да си набавио одело. Овај свет полаже много на спољашност.“
Још истога вечера одвео ме је једноме кројачу, код кога сам наручио одело. Речено ми је да ће бити готово сутра навече. Купио сам још нове гамашне, ципеле, рубље.
Прексутра изјутра, када сам се обукао и погледао у огледалу… самог себе нисам могао да познам. Био сам као из „базара“.
– Кипислцауф! – додаде Лука.
– Вала, како хоћеш… Две године сам се верао по земуницама исцепан, вашљив. Живео сам као животиња. Изгубио сам осећање људске пристојности, и одвикао се многих навика културног човека. А када сам се сада нашао обучен, чист, осетио сам наједном и неко духовно преображење, био сам некако… морално издигнут, и вратила ми се вера у самог себе. На улици се нисам снисходљиво склањао, већ сам се прсио пред сваким излогом…
Нашао сам одмах онога пешака. Станић се звао. Решили смо да то послеподне идемо у биоскоп. Објаснио ми је, да се „оне“ тамо сакупљају.
– А-ха! – добаци Војин.
– Но, хвала богу. Развукао си од Кулина бана, уместо да си одмах прешао на „тај ствар“. Исајло, носи ову бакалницу – показа Лука на шољице од каве – и кувај нову.
– Био је то неки велики биоскоп. Заборавио сам му име. Он је извадио карте. Улазећи у салу, ја хтедох да уђем у једну празну ложу. Али он ме повуче и завири у другу. Тамо је већ био један пар. У трећој нека жена са децом. У четвртој је седела једна дама. Он уђе. Запитао је на италијанском да ли је слободно, и сео је поред ње. Ја сам остао позади.
Упитао сам тада да ли ће доћи још која дама.
„Не брини, биће хлеба за обојицу.“