Година хиљаду деветсто тридесет шеста

– На самом врху. Кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет – говорио је официр зачешљавајући косу.
– Ви ћете моћи да нам објасните где су овде вођене борбе?
– Верујте, господо, не знам ни ја сам. Ја сам овде од пре петнаест дана. Раније сам био на одсеку код Ђевђелије. А откако сам дошао, по цео дан водим администрацију и дајем којекакве одговоре. Пре пет… шест дана, тако нешто, дошли су били неки странци и са њима један млад ђенералштабни официр. Он је објашњавао. Али знате како… Млад човек, није био у рату, па је говорио књишки, као да чита из табака… Лева колона, средња колона…
Наш вођа упаде:
– То вам је лимунада без шећера. Лепа на око, ама неукусна… И ја сам их у неколико махова слушао… Бадава! Није то оно, као кад неки учесник каже: „Видиш ли онај камен. Ту сам био ја. А оданде је претрчавала та и та чета“… Чудим се да не пронађу неког учесника. А има их…
– Е, али они нису ђенералштабни…
– Да ли имате неку скицу положаја? – запитао сам.
– Ни то!
– Онда можемо да изиђемо… Немамо много времена.
– Хоћете ли да видите црквицу?
Онај пас приближио се готово уз врата, те га један војник ухвати и одведе мало даље.
Дан је био ведар, али хладан. Ветар је ковитлао, натерујући нам ситније камење у лице.
– Видите, како се на цркви искривио крст од ветра! – показа нам један војник граничар.
На улазу у црквицу застали смо. Свуда по поду лежале су растурене људске лобање. У једном углу биле су набацане на гомилу. Неки од посетилаца, записујући своје име у једну дебелу књигу, претурио је мастионицу на лобање, те су многе измрљане црним мастилом. Слика је мучна и страхотом својом изазива срџбу противу несавесности живих… На неким лобањама су поломљене кости, или су избушене од куршума.
И онај војник граничар мршти се.
– Пре неког времена дошло је једно друштво. Муку смо имали да их одвратимо да не разносе лобање.
– А зашто ће им? – запита наш вођа.
– Тхе!… Кажу, за успомену.
Има се утисак као да из оних дупља зјапи прекоран поглед. И невољно се наметала мисао, која се често чита у новинама о „брдима кајмакчаланских костију“. И преко тих костију многи су се испели на високе степенице. А те кости разносе пролазници, или их ветар сноси као неко иверје у кајмакчаланске дубодолине.
Изишли смо са мучним осећањем.
Мало ниже видели су се остаци ровова. Испред тих заклона, било је некада наслагано камење, али ветар га је срушио и местимично затрпао ровове. На свима странама леже испаљене чауре. Овде-онде аеропланске бомбе, или парчад разорних граната. Виделе су се кутије од конзерви, шаржери, шлемови… Подигао сам један. Био је пробушен и на унутрашњој страни остао је до данас прилепљен део нечије лобање. Са нама је био и војник граничар. Он прихвати шлем и прстом одлепи лобању.
– Да видите… Ево је коса!
Видели су се заиста свиласти праменови жуте косе.
– Боже, шта ли би дала негова мајка или сестра, да има ову косу! – размишља војник.
Граничар спусти полако шлем на земљу, као да се боји да не потресе и саму успомену на овога мученика… Ветар навали, шлем се помери, а онај шум као да подсети на крик…
Друже, опрости! Ми нисмо криви…
Ветар се разбијао о оштре ивице камења, па нам се причињавало као да цвиле људски гласови.
– Видите, шта сам нашао – говорио је раздраган млађи колега. – Gentіana verna.
Gentіana verna… Gentіana… Народ је назива: заспанка. Нежна биљка која има затвореноплав цвет… Расте самоникло овде, међу мртвима, када се већ људи нису сетили да им оките гробове… Млади колега је радостан, а на узбраној биљци клонуо је цвет. Као да плаче… Кад већ нема никога да пусти сузу.
Срећом, ветар однесе шешир са главе мога колеге…
Међу камењем вирила је пушчана цев. Граничар размаче камење. Нишанио је вероватно. Граната је ударила посред пушке и пребила шаку. Још и сада стоји прикопчана шака са прстима за орозом.
Наш вођа приђе да и он види.
– Овде је требало изградити једну велику зграду, као музеј, где би се сместило све ово што лежи и пропада…
– О-ха!… Штагар је ту било, кад сам ја дошао! Али свет разнесе све! – говорио је војник граничар.
Около ровова виде се удубљења у земљи, сада већ обрасла травом. Сигурно су ту експлодирале разорне гранате… Чисто нам је данас непојамно да су ту, тамо, свуда лежали живи људи, и да је између њих праскао челик.
Све је то одиста тешко замислити. Трагови се све више губе. Остатак болне и тешке агоније разносе туристи.
Време брише из сећања успомену на људе који су створили легенду о Капији Слободе.
Самохране мајке, утешите се!…
На Кајмакчалану, заклоњена оним камењем што је некад штитило ваше синове, расте сада мирно… Gentіana verna.