Хили

Солун је прилично далеко, те нам је већ досадно у биваку.
Једнога дана унеше мало свежине у наш монотони живот Енглескиње из једне канадске болнице, које су навратиле да посете наш пук.
Од нас нико није говорио енглески, а Енглези су натуцали нешто мало француски. Поручник Протић се смешка и вели:
– Они се изражавају француски као човек који је рањен у главу, па се после толико времена присећа и поставља накарадне појмове.
Потпоручник Драгиша додаје:
– Француски језик је мелодичан. Ако бисмо хтели да некако и материјално изложимо, француски је као лепо украшена торта. Али кад Енглез почне да говори француски, е то је као кад би неко стао забадати прсте у ону торту.
– Јаој, макар и то. Погледај, молим те, ону плавушу! – дрхти потпоручник Живадин. – Не дајте ми, браћо, да приђем уз њу… Заборавићу се.
И наших двадесет и неколико година, сирових и уздржљивих, пратило је чежњиво сваки покрет младе Енглескиње.
– Џе херез! – објашњава она – парс к џ си.. џ… си – и она показује прстом у земљу, хотећи да каже, како је срећна што је овде, међу нама.
– Види јој зубе, види зубе! – вели Живадин. – Бре, Драгиша, ништа не знаш. Она ме подсећа на сан летње ноћи, па макар забадала прсте у ону твоју торту.
Она нас гледа упитно, јер види како се ми дискретно смешкамо. Драгиша јој објашњава, да би нас извукао.
– Monѕіeur dіt, ѕ’іl était malade, іl ѕeraіt heureux d’êtге ѕoіgné par vouѕ.
– О Но… но… malade – и она одречно маше руком. – Гран… гранд… бун ѕапté.
Живадин се прави усиљено озбиљан, па вели:
– Шта ти мене правиш болесним. Видиш, женска жели да сам здрав. – Онда поче он да натуца француски:
– Је ѕuіѕ en bonne ѕanté et… et… „feѕt“.
– О јес, о јес…
Посилни на великим послужавницима приносе расхлађено вино. Куцамо се чашама.
– А la votre ѕапté! – запе Живадин и накрену чашу.
Енглескиња испи до пола чаше. Потпоручник Топлица заценуо се од смеха на Живадиново знање француског језика.
– Ала се „риташ“ француски! – добацује му Топлица.
– Excuѕez – поче Драгиша. – Comment vouѕ appelez vouѕ?
– О јес – и она изговори нешто, да смо ми разумели „Хили“.
– Хили! – понавља Живадин као у заносу.
– Трепни мало и уједи се за усницу – дира га Топлица – нека то види женска.
– Бојим се да не будеш љубоморан…
– Море, људи будите озбиљни! – нервира се Драгиша.
– Шта она зна о чему ми говоримо! – одговара озбиљно Топлица. Она само види да је Живадину одебљао језик.
Наиђе баш тада потпуковник Петар, донесе колача у тањиру и стави их пред Енглескињу.
– Mercі, mercі – захваљује она.
– Quand leѕ meѕѕіeurѕ ne ѕe ѕoucіent paѕ de vouѕ – дира нас потпуковник Петар.
– О јес, о јес! – одговара Хили, не разумевајући очигледно смисао његових речи.
– Пазите, џивџани, немојте се брукати! – добаци нам потпуковник Петар и оде.
– Их, ништа од тебе! обрати се Топлица Живадину. – Трепћеш као сврака, а не умеш да услужиш даму, него мора командант да дође.
– Колачи су били иза мојих леђа, те их нисам видео. А где ти бленеш? – одговара сасвим озбиљно Живадин.
Музика засвира једно коло. Међу наше умешали се Енглези и Енглескиње.
– S’іl vouѕ plaіt? – клања се Живадин пред Хили.
Драгиша ухвати другу руку Енглескиње.
– Држ’ десно! – добацује Топлица.
Али у игри Енглескиња иде на једну страну, а Живадин на другу.
Топлица говори да би Живадин чуо:
– Ама женска лепо игра него он пијан и квари.
Живадин се у игри занесе и узвикну:
– Прими! – и намерно згази Топлицу на ногу.
– Ах, стоко, платићеш ми за ово.
После игре Живадин прича како Енглескиња има меку и топлу руку. Моли Драгишу да јој на неки начин достави, колико му се она допада.
– Бре, што си чудан!… Зар не видиш колико је и он ужагрио очима као мачор – вели Топлица Живадину. – Није ваљда луд. Него ти си пијан, те не видиш.
Да би избегао овај неугодан разговор, Драгиша се обрати Енглескињи:
– Eѕt се qu’іl у а longtempѕ, que vouѕ êtez іcі?
– Oh, yeѕ… troiѕ… moen…
Енглези се неки напили, и почели своју песму:
– Итс е лонг веј ту Типерери…
И музика засвира. Лука стао иза бубња па удара из све снаге. Капетан Бора диригује. Капетан Војко се зацрвенео у лицу, смеје се гласно и испија наискап са једним Енглезом. А мајор Панта окупио око себе четири старије Енглескиње и нешто им објашњава. Коста „Турчин“ већ пијан, али је још толико свестан да су ту команданти и клати се сам у једном углу.
Онда пуковски свештеник и нови ветеринар пука запеваше.
Та зар је морала доћ
та тужна несрећна ноћ!…
Мајор Панта преводи Енглезима, који пазе да не пропусте ниједну реч. Неки чак и бележе. Онда траже да се песма још једном понови. Као да је пуштен са неке опруге, залете се Коста и раздра се из свег гласа:
Тамо, тамо далеко…
Командант га само строго погледа и као да га пресече. Коста наједном умукну.
Топлица се смеје и вели:
– Е не да му се. А он хтеде мало одушке! – па се обрати Кости: – Друже, ходи овамо!
– Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! – љути се Драгиша.
– Њихови су пијани још више…
Коста прилази полако, натмурен. Хили га са интересовањем посматра и смеје се, показујући своје беле зубе.
– Представи се, представи – тера га Топлица.
– Не гутам… ја… овај. Јок! – и Коста забаци капу на теме, завали главу, зажмире, а рукама се одупре о сто. Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант.
Мила мајко подигни ме малко…
Заћута за тренутак, и опусти главу. Затим наједном диже руке увис и поче из свег гласа:
Да ја видим Јовине сватове…
– А до врага! – лупи се Драгиша по потиљку. – Јесам ли ти казао? – обрати се Топлици.
– То му је све што има од живота. Пусти га!
– Тгèѕ жантил – додаје Хили и нетремице посматра Косту.
Али Коста заћута и загледа се негде кроз грање. Затим се диже и тетурајући се изиђе из вењака. Онда пође позади и тек тада угледасмо и ми једног Енглеза где повраћа.
– Ох, мистер Џим! – узвикну Хили и поче гласно да се смеје и пљеска рукама.
Тај мистер Џим није нас занимао толико колико младалачко усхићење сочне Енглескиње. Живадин је пратио сваки покрет њен и занесен њеном лепотом као магнетом привучен, приближи јој се.
Опет се умеша Драгиша.
– Sі vouѕ voulіez voіr notre bіvouac?
– Тгéѕ… tгéѕ… – говорила је кроза стиснуте зубе мучећи се да погоди реч „радо“. Диже се, па и не гледајући Живадина пође са Драгишом.
– Овај баш ревносно изиграва нашу савест! – љутну се Топлица.
– Посилни! – викну Живадин. – Дај вино.
Топлица га као теши, и помало подбада:
– Е, није вајде, имаш укуса…
Живадин попи наискап чашу. Његове плаве очи су готово побелеле а лице се о пустило. Гледа шкиљавим очима за Енглескињом и вели:
– Е сунце јој њено, као да су је два бога правили, а трећи наджиравао! – и лупи песницом о сто.
Пред вече су стигли аутомобили да врате Енглезе. Пијане смо унели у један ауто. Музика је трештала. Дуго су нам Енглескиње махале рукама.
Остадосмо опет сами на оној прљуши.
Лука се окрете своме посилноме:
– Исо, скувај ми једну горчу каву!