„Христос васкресе“

Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране.
Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана нису опалили ниједну пушку.
Предвече наишао је један официр из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима.
Прича нам да је одмах поведена истрага, и да ће тај батаљон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио како је до тога дошло.
– Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се довикују и узајамно грде. Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују како нагни треба да се предаду. У Србији се лепо живи и – ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни.
Међутим, јутрос викне Бугарин: „Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш!“
Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпочне разговор међу њима.
„Братко… Нека је часно Воскресеније!“
„Ваистину воскресе!“
„Фрлај малко леба, ако имаш.“
– Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изиђе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.
Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота… Хтели заједно и да ручају. Али припуца артиљерија и растера их.
Слушамо шта говори пешак и са чежњом помишљамо на дан када ћемо моћи да се једном слободно исправимо. А тек како ли је оним пешацима, који већ седам година, још од турског рата, рију земљу као кртице.
– Редак је такав. У хиљаду један од тих старих војника ако је жив – вели наш друг пешак. – Има читавих пукова који су се из основа обнављали људима по три, четири пута.
У свести нашој појављује се визија те бескрајне колоне убијених људи. А друга огромна множина чека стрпљиво да и на њих дође ред.
Поиздолазили су официри да команданту честитају празник, и међу њима отпоче разговор.
Потпоручник Љубисав, иначе професор, рећи ће.
– Природа… Бог, сасвим свеједно, оваплотио је мртву материју, надахнуо је живим дахом и живот је прострујао земљом. Споредно, је ли биће свесно или неразумно. Убијају се подједнако међу собом. За њихове творце јединке су завршни чланови бескрајнога низа и сматрају их као непотребно труње и прашину.
– А шта му га знаш – упаде Живадин – можда је живот једних условљен смрћу других…
– Наравно. И смрт лебди над земљом од праисконскога почетка – наставља Љубисав. – Мале и првобитне амебе својим љигавим наставцима уништавају плодне ћелије многих других бића. Амебе бивају уништаване од других организама. Биље се бори о место. Животиње се кољу међу собом.
Поручник Протић га прекиде:
– То значи, у природи као да постоји вечни закон ранга, по којем јачи гази слабијега.
– Сасвим. А човек је разумом својим потчинио сав остали сићушни свет. Ти исти људи, разумом својим убијају се међу собом још од Рамзеса, па преко Ханибала и Наполеона, до данашњих дана.
– Читао сам негде – додаје Живадин – заборавио сам где, да је целокупна људска историја једна гробница, један маузолеј срушених култура и њихових хероја. На тим рушевинама и на основу стечених искустава рађала се увек нова цивилизација.
– Која ће временом постати општечовечанска – додаје Војин.
– Не знам шта ће бити у далекој будућности. Али сматрам, погрешно је веровање неких, који мисле да ће после овога рата настати пропаст света. Боже сачувај! Ево, видите шта каже Живадин. А после, и сва досадања збивања у природи, и у свету, указују да крвожедни инстинкт, као вечна нит, прожима сва свесна и неразумна бића од њиховог првог зачетка.
Свештеник Момчило умеша се у разговор:
– Можда је то у вољи Вечнога, да се прочисти земља од људских грехова. Или је то проклетство Творца, ако је живот, или еволуција, како то ти, Љубисаве, кажеш, пошло другим током од његове замисли.
– То не знам… Али знам једно. Око планета облећу ројеви сићушних светова, који се сударају и гасе. Али Васиона остаје. Исто се тако и јединке на земљи уништавају, али је живот вечан…
– Мене интересује само једно – умеша се Протић – реци ти мени како сматраш рат?
– Као биолошку појаву.
– По твоме, дакле, рат је међу људима неизбежан.
– По свему изгледа да је тако.
– Ја се са тиме не слажем. Ја сматрам да су класно-етички феномени узрок рату… Када у далекој будућности будемо имали бескласно друштво, самим тим нестаће и онај национални занос, а са њим и империјалистичке тежње. Онда неће више бити ни узрока због којих се данас људи туку међу собом…