Капија слободе отворена

– Зар нису пуштене ракетле? – запита Радојчић.
– Какве ракетле!… Борба је била у покрету. Нити је ко могао да им достави ракетле, нити би имали одакле да их пале. Они су били у ровчићима… Причаћу вам.
При поласку казао сам војницима да се крећу без лар-ме, узвика, у највећој тишини. Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком.
– Пазите добро! – рекао сам им. – Растојање да буде колико да се додирнете раширеним рукама. А сада, у стрелце!
Маса се растури уз клопарање фишеклија и звецкање ашовчића. Крајеви се изгубише у ноћи.
– Крећи! Полази! Напред! – чули се пригушени гласови.
Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше. Све ми се тада чинило да ми је десна страна нарочито изложена, и окретао сам се не бих ли их угледао. Нагазих на неку јаму. Један опсова нешто. „Откочите пушке!“ наређивао је поднаредник. Ја сам извукао револвер, као да ћемо сада на јуриш. При врху поче ветар да дува. „Ево смо!“ – шапну неко. И строј као по команди полете. Нешто је пиштало око мојих ушију, и ја се најзад саплетох. Пао сам у неку рупу. Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно…
„Полако бре, куд сте запели? – зачух нечији глас. – Дале немате куд… Овде је ров. Стој!“ – чули су се разни гласови.
– Ко си ти?
„Четврти пук“…
Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас:
„Излази брзо!“
Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи:
– Ми одосмо, а вама како Бог да – онда као да се присети: – Бугари су овденак на педесет метара. У здравље! – и трчећим кораком оде.
– Пријем и предаја дужности у рову! – смеје се капетан Радојчић. – А за време мира прописан је читав поступак како се смењују страже. „Овем ти предајем дужност, да се ники не приближава“… Читав говор одрже један другоме.
– Бугари су вероватно осетили да се у нашим рововима нешто одиграва, те осуше брзо паљбом. Из наших ровова разлеже се такође жива паљба. Иако су четници дисциплиновани, овом приликом су гађали без наређења. Требало је да то буде као неки поздрав Бугарима. По живости ватре непријатељ је могао одмах увидети да има посла са неком новом трупом. Изгледало нам је као да су се збунили, јер су наједном замукли, и на фронту завлада тишина.
Покушавао сам сада да се снађем у рову. Лежао сам поребарке и рукама одмеравао дубину и ширину. Чудио сам се како су могли опстати у овако плитким рововима… Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење. Никако не могу да разумем зашто је оно ту и ко га довуче. Војници су дохватили ашове да продубе ров.
– Па овде, бре, све сам камен! – вели један.
Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога. И зато, да би се заштитили, они су грешници слагали плочасто камење испред себе, да би повисили заклон.
Не потраја дуго, а кроз ров се довуче до мене мој водни официр. Шапатљивим гласом саопштио ми је како војници немају муниције.
– Ау, господа му љубим, шта сад да радимо!
„Ви знате да смо се отуда извукли из борбе. Ишли смо толико журно да нас мунициона колона није могла стићи. А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“
Ух, ух, ух!
– Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења. Изузев ако Бугари крену на јуриш. Зато ћемо морати и нас двојица да осматрамо. Преостале бомбе прикупићемо и даћемо их десетарима. А четворица да иду одмах и нађу муницију, где знају.
Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима.
Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу. Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја… Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу… Чекали смо.
Одједном грунуо је сложан плотун из бугарских ровова.
Следио сам се. Али одмах сам се прибрао и учинио:
– Пст!… Не одговарај!… Пренеси даље! – наређивао сам полако.
Мускули су били набрекли. Пушке напете.
„Уре, уре, уре!“ – проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао.
Са наше стране није планула ниједна пушка.
Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу. Видело се само непомично камење.
„Осматрај, осматрај!“ – чуло се како шапућу десетари.
– Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! – говорио сам полако.
Настало је напето ишчекивање. У мени је навирало неко зверско расположење. Хтео бих да се једном појаве, па да их сатремо. Али неспокојство ми изазива помисао на муницију. Дошло ми да се чупам за косе.
Но, хвала Богу, и они су се притајили. Ваљда и неће.
Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније:
„Уре, уре, уре!“
Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме. Промолио сам главу изнад бедема од камења. Мртва ноћ… Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали.
Светислав уздахну и запали цигарету.
– Сад, лежећи овако на мекој постељи, кад се свега тога сетим, чудим се самоме себи.
Он угаси палидрвце и, испуштајући дим цигарете, продужи:
– Сви смо наслућивали да нам нешто спремају…
– Пробају вам глас – вели Мишић. – Знам ја ту њихову тактику.
– Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање… Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се.
– Плотун, пали! – грмнуо сам из све снаге.
Гру! – разлеже се сложан тресак из стотину пушака. Бомбе полетеше као светле искрице и проломише се експлозије. Јаук се разлеже. Моји су се војници подигли и пуцали из стојећег става. Оне прилике се узмуваше. Многи падоше. Остали нагрнуше у страну, а затим се сломаташе у своје ровове.
„Ах, братко… леле, мајко… санитет!“ – чују се узвици рањеника, који су остали између наших и њихових ровова.