Капија слободе отворена

С наше стране одјекују још појединачни пуцњи, те сам наредио да се одмах обустави паљба. Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили.
– Трчи до пешака док нису отишли.
Он излете као мачка и погурен отрча.
Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код пешака.
Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова.
А отуда се разлеже глас:
„Санитет… санитет!“
„Где је командир?“ – питао је неко иза мене.
Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон.
„Командант одреда!“ – рече ми десетар.
Ишао је усправан поред ровова војвода Вук. Ја се подигох да му изиђем у сусрет. Мало сам претрнуо када сам се исправио. Ипак сам се савладао и пришао команданту.
– Господине пуковниче, стање је ратно.
„Видим, видим!“ – рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. – „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“
Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду.
Изложио сам му шта се догодило.
Он се диже и подбочи се рукама.
„Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. – Наново је сишао. – Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ – Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете.
Позвао сам десетаре. Договорили смо се да питају да ли би се ко добровољно јавио за овај посао.
Јавио се одмах неки Милош, који је на маршу, баш дан раније, добио батине што је појео своју резервну храну. Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук.
Објаснио сам му шта желим.
Он са пушке скиде бајонет и стави га у зубе. Пушку остави.
„Шта ће ти бајонет?“ – запита га његов десетар.
Он извади бајонет из уста, па ће рећи:
– Ако се праћакне и стане да запомаже, има да га нестане. – Онда стави бајонет у уста, прекорачи преко бедема и одмах прилеже. Наскоро га изгубисмо из вида међу мртвим и рањеним Бугарима.
Било је прошло одавно време откад је требало да се врати. Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече:
– Не брините. Сад му је упалило да их мало претресе.
После једног часа упаде Милош и као врећу стовари једног Бугарина међу нас. Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама. Био је рањен у обе ноге на неколико места. Свукли смо га и превили му ране.
Из разговора са њим дознали смо да је резервни официр, студент права. За ову њихову погибију оптуживао је свога командира.
Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове. Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али… ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли… Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други… Каже, командир је пришао и строго му се обратио:
„Ја вам говорим да су ровови празни, а ви мене не слушате. Наређујем вам да одмах кренете ваш вод и поседнете напуштене заклоне.“
И овај грешник крене. Сумњам да се и један читав из тога вода вратио натраг. На крају нам напомену да је за Милоша мислио да је неки бугарски војник који је дошао да га изнесе. Од болова није очи отварао.
– Али да сам знао… не бих се дао жив у руке.
И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех.
Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању. Пошто се из ових ровова преко дана није могло излазити, то смо још у току ноћи пратили људе да довуку што више муниције. Покушали смо да прокопамо и једну саобраћајницу до ивице платоа, али нас је у томе и зора затекла. Освануо је шеснаести септембар.
Његово излагање прекиде капетан Радојчић:
– Сад стани. Запамти где си стао: „Освануо је шеснаести септембар.“ Да чујемо сад Предрага. Где сте били ви из седмога пука и шта сте радили до шеснаестога септембра?
Предраг се накашља и поче:
– Ја не умем да причам као Светислав. Али овде ми је дневник, те ћу вам по реду изложити.
Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је.
– Но, слажу се бар у нечем! – намигује Мишић.
– Док је трајала та гужва код њих, мој пук налазио се код Бродске реке. Десетога септембра саопштили су нам званичан извештај, онај што сам вам сам прочитао, о заузећу Кајмакчалана. Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу. Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе.
Кад сутрадан стиже наређење да се наша два батаљона, први и трећи, извуку из борбе и прикупе код Бродске реке. Питао сам се: зашто?… због чега?
Прилазећи зборном месту, чујемо уз пут од коморџија да је Дринска дивизија разлупана на Кајмакчалану. Чисто не верујемо. Читали смо званични извештај… Али коморџије тврде одлучно.
И заиста, тринаестог септембра, у седам и по часова, стигло је наређење команданту пука да са својим првим и трећим батаљоном, одмах крене, и стави се на расположење команданту Дринске дивизије.
– Опа, ђоко! – Предраг превуче прстима преко образа и обухвати подбрадак. – А знате ли како смо се били утврдили у старим положајима. Дивота!… Могли смо да ратујемо још десет година.
Али шта ћете. Сила Бога не моли, нити ко нас пита.