Капија слободе отворена

– Чуо сам и ја експлозију – упаде Светислав – али нисам знао шта је…
– Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт. И док су се Бугари освестили, моји војници сручише се у ров.
У зору, видели смо огромну брешу.
– Који је датум био тога дана? – запита Радојчић.
– Седамнаести септембар по старом, или тридесети по новом…
– Тога дана је дакле извршен јуриш и освојен Кајмакчалан.
– Тога дана…
– Е, да чујемо сад Светислава.
– Седамнаестога септембра – причао је Светистав – отпочела је артиљеријска паљба у шест и тридесет. У почетку је ватра била лагана, као да се колеба, а потом осу, осу, гранате наше и њихове се укрстише, а камење поче да лети. Разлеже се рика, тресак. Рововац као да грми и у бугарским рововима отвара читаве кратере… Бедем од онога наслаганог камена летео је као прашина, заједно са деловима људских тела. Наши стрелци из рова нишане. Бугари претрчавају, хтели би да се склоне. Гранате туку у гомилу. Кроз тресак експлозија разлеже се јаук. Прашина пурња и над положајима се растеже у прљави застор.
Гледајући погибију Бугара од наше артиљерије, нама је срце расло. Четници већ пуне пушке и намичу на леђа ранчеве. Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше. Он диже руке увис и паде.
Убиствени замах челика наше артиљерије издиже људе као талас. Неки се усправљао.
– Хоћемо ли? – вичу војници.
– Лези, лези! – чули се гласови.
Гррр-у – грми рововац.
– Нема наређења.
– Побиће нас наша артиљерија…
Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука. Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма:
Спрем’те се, спрем’те, четници.
Силна ће борба да буде…
Грр-у! Гру!
Командир треће чете, војвода Динић, подигао се и виче:
– Шта се чека?! Треба јуришати!
Српска ми труба трубеше
од това село Дренова
Разлеже се песма кроз ровове. Мој добровољац Крста не могаде више, већ скочи са бомбом у руци и викну:
– Напред, браћо! За мном!
– Још није време!
– Назад, назад!
– Трубач, свирај јуриш! – викну неко.
„Трећа чета за мном… Ура! Ура!“
– Ура! Ура! Ура! – грмну сложно и четници полетеше.
Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже. Један од њих се окрете и управи пушку на мене. Али стиже мој каплар и зари му бајонет у груди. Он испусти крик, заколута очима, диже руке и тресну. Други Бугарин, погођен метком, паде али и онако рањен, управи пушку на мога каплара и окиде… „Ах!“ – изусти каплар и испусти пушку. Тога Бугарина дотукоше кундацима.
Разлежу се повици: „Удри га!“… „Не дај да бежи! „ „Јаој!“… „Предавам се, братко!“ У њиховим рововима остали су мртви и тешко рањеНи. „Санитет!“ – јаучу рањеници. На свима странама одјече прасак пушака. „Напред, напред!“… „Ура! Ура!“… „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“…
На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака „Пуцај!“… „Не пуцај!“ – Чују се узвици. „Напред, напред!“ Неке силуете промичу. Одјекују пуцњи. „Не на мене!“… Грр-у! – разлежу се експлозије од бомби. „Ево га! Удри!“ – И по четворица навале бајонетима на бугарског војника. Из таме истрчавају други. Настаје бодење, јаук, болни крици…
Натрчасмо на неко камење. „Трећа чета за мном!“ – чује се кроз хуку глас. Пред нама се наједном створи читав строј Бугара. Лица су им ужасна. Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко. Чујем нечији ропац…
„Држи везу!“… „А-ха!“ – допире крик.
Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети… Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“… Ура! Ура! Уре! – Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа. Чују се јауци. Мигољим да се извучем. Онако збуњен, гледам унезверено, где су наши. Мрак ми је пао на очи. Неко прескочи преко мене. Познадох га по шлему, те сам потрчао насумице за њим. Саплетох се о нечије тело. Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!“ – сену ми кроз главу.
– Јесте ли ви то, господин поручник? – пита ме неко задихано.
– Где су наши?
– Ту су.
– Напред, напред!
Нађосмо се у групи наших, који су заостали, не знајући више куда ће… У близини тресну бомба. „Лези, лези!“… „Не пуцај, можда су наши напред!“… „Чекај!“ „Пази!“
На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени. Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ – изусти онај. Један од Бугара извади бомбу… Добровољац га ухвати за руку, а други му забоде бајонет у слабину.
„Трећа чета за мном… Ура! Ура!“
Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина. Имао сам утисак као да ме руке оне лешине вуку себи па, већ избезумљен, окренуо сам се и ударих га ногом у главу. Али, лево, у правцу Кајмакчаланског потока митраљез нечији је вриштао. Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали. Један четник паде. И други. Чују се повици: „Стој! Стој!“ – Ко ли то виче? Али замах нас је захватио.
Иза једне ограде од камења скочише неколико Бугара. Сјурише се на једног четника и свега га избодоше. Опалио сам у гомилу. Дотрчаше и наши. Одјекује тресак кундака, разлежу се нељудски гласови, као кад се зверови кољу, јауци…
– Станите! – викао сам, да бих прикупио људе.
– Не на мене! – повика један четник.
Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо. Сигурно од лешева, што леже већ толико дана. Испред нас наслагано је плочасто камење. Можда су овде били заклони приликом борби последњих дана. Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези.