Капија слободе отворена

– Другови, зашли смо у нашу земљу! – допирао је нечији глас.
Ја л’ рече!… Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. – Је ли ово наша земља?
– Јесте!
Они падоше на колена. Неки су се крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала. На самом врху сударисмо се са војницима из седмога пука. Видео сам и команданта седмог пука, пуковника Јовановића, међу његовим војницима.
Врх је био у нашим рукама.
– Децо! – говорио је пуковник Јовановић. Капија Слободе је отворена…
Доцније сам дознао да је један вод из чете војводе Динића, лутајући кроз маглу, излетео први на врх Кајмакчалана…
– То ћемо тек да видимо – упаде Предраг.
– Нема шта да се види. Овако како сам испричао, тако је било.
– Полако… полако. Он је пажљиво слушао тебе. Да слушамо сад њега. У целом вашем излагању то ће бити најважнији моменат – умиривао их је капетан Радојчић. – Да чујемо сад тебе – обрати се Предрагу.
– Ево како је било – рече Предраг.
Пред нама се налазио непријатељски положај, такозвана Каменита Коса. Била је то једна мала узвишица, као неки степеник, на чијем су се бедему налазили бугарски ровови.
Артиљерија је отпочела да бомбардује непријатељске положаје у шест и тридесет. Гранате су са ураганским треском падале у непријатељске ровове подривајући степеник, да се камење осипало са обода и услед тога откривали се све више бугарски заклони. Видели смо како претрчавају откривена места и збијају се у гомиле…
– То је исто и код нас било – додаје Светислав.
– Наши стрелци тукли су без прекида. Али највише јада задавали су им наши рововски топови. Посматрао сам са задовољством како се тешка бомба извије у висину, па одозго суне наниже. И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно. После једне такве експлозије, четворица Бугара искочише из рова и нагоше бежати. Наши припуцаше и прилепише их за земљу… А камење је летело као из неког вулкана.
Тако је то трајало све до једанаест и тридесет. Дат је знак за јуриш.
Из наших ровова проломи се снажно и громогласно: „Ура!“ Сећам се добро… Први је излетео неки наредник Иван, вичући: „За мном, браћо!“ Али само што рече, погоди га метак из непријатељског рова и он паде.
„Ура! Ура! Ура!“ – јекну сада још силније. Војници поскакаше и онако у залету бацише бомбе. Простремо се одмах по земљи, да нас не би захватила парчад наших бомби. Експлозије рикнуше. Још су падали комади земље и камења, кад мој командир узвикну: „Напред, браћо!“
Строј се изви као леса и нагрну на онај један пролаз од раскрчених жица. Неки се Бугари подигоше и почеше бежати. Други, храбрији, дочекали су нас са приправним бајонетима. Са наше стране плануше пушке. Бугари попадаше, и ми, онако у гомили, руписмо у њихове ровове. Разлеже се јаук, кркљање, повици, псовке, урлик. Завладали смо њиховим рововима.
„Лези, лези!“ – наређивао је командир, и ми прилегосмо између њихових мртвих војника. Испод нас је текла локва крви. Једноме рањенику шикљао је млаз крви из вратне жиле, и крв је шкропила војнике лево и десно. Један дохвати шаку земље и затисну му рану. Обузела ме је нека језа, вилице су ми се тресле као у грозници… Али Каменита Коса била је освојена.
– Био си се сигурно уплашио. Признај – упаде Мишић.
– Не! – на лицу Предраговом јави се гримаса и он је нервозно кретао прстима. – Страх и стрепња обузимају нас до пред сам јуриш. А кад се већ устане… и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се јури бесвесно… То сам ја све преживео. Био сам сад у сигурноме заклону… Али мучно је било гледати како се луди, свесна бића, како се тај човек, који је умом својим над свим живим… коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња…
– А ко је томе крив? – пита Мишић.
– Е, није него! – љути се капетан Радојчић. – Чудо га нисте питали ко је одговоран за светски рат. Оставимо то. Него да чујемо шта је било даље.
Предраг настави:
– И лево и десно праштале су пушке и чули се јуришни поклици. Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини. Тада се десно од нас направи нека гужва. Извио сам се да видим… Згрануо сам се… Пети пук бежи у паничном страху. Психолошки разумљиво. Ти црни облаци подсећали су на огромну, мрачну авет, из које сукља убиствени пламен. Наш командант, пуковник Јован, трчи на ту страну и виче на сав глас: „Напред!… Напред!… Убићу свакога ко одступи!“ Из наше позадине трчећим кораком наступао је батаљон из резерве и размештао се позади петог пука.
Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму. Нека хладна струја пређе преко нас и лице нам се ороси. Кроз маглу допре пискави звук трубе, као знак за јуриш.
Потрчасмо кроз маглу, ношени заносом ко ће први да закорачи у своју земљу. Пред нашим очима свитнуше пушке и натрчасмо на другу одбрамбену линију непријатељску. Бајонети се зарише у тела. Самртни крици завапише. Један налете на мене, ја се извих и он ми запара шињел. Као да ми мрче свест, занесох се и падох. Таман да ме дотуче и ја управих руке да се ухватим за његов бајонет, кад један мој војник опали и уби га. Он паде поред мене кркљајући. Појурисмо даље. Али неко пусто камење, као бедеми. Сручисмо се са неког бедема и падосмо на гомилу мртвих војника. Смрад да угуши. Готово бесвесно батргам по оним мртвим. Хоћу да повраћам… Мука ми. „Вуци ме!“ – довикнух једноме војнику. Он ме дохвати за руку и готово изнесе.
„Ура!“ Ура!“ – разлеже се кроз облаке.
А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима. Сећам се, ах, грозно, један наш стиже Бугарина и зари му бајонет у леђа. Овај се невероватном снагом изви, и избаци нашем војнику пушку из руке. Онако, са забоденом пушком у леђима окрете се два пута око себе и тресну на земљу. Наш војник му притрча, одупре се ногом о леђа и једва извуче бајонет. Бугарин се тресао, из уста му покуља крв, а прстима је грчевито рио земљу.