Ко је вера, а ко невера

И опет нова гомила барута. Скидају војници точкове кара и топова и бацају на ватру. Други секирама секу руде. Пијуцима буше чауре. На фуражна кола бацају сандуке, архиву, па их поливају гасом… А дим од сагореле коже гуши. Простор је засићен гаром и чађи, што миле по земљи. Послужиоци разбијају ушице на топовским цевима… У даљини горе неки магацини… Из суседне батерије склањају брзо коње, да би их заштитили од дима и ватре. А пешаци дошли и траже барут нудећи бомбе у замену… Командир наређује да се делови затварача побацају у валовиту реку Нека муњевита светлост блесну у ноћи и одмах се зачу страховита експлозија. Свуда наоколо разлеже се лупа, прасак, цепање, брујање људских гласова, па се све то слива у узаврели шум слично хуци набујале планинске реке, која безумним налетом све руши и сатире пред собом. Ватра, ватра унедоглед као да земља гори, а људи гамижу осветљени пламеном и занесени јаром, као демони у паклу…
Наређено је најзад да се људи склоне. Онда су бачене бомбе у топовске цеви. Одјекнули су још и последњи пуцњи, као почасна паљба приликом погреба.
А тада, редов Станко Стојановић обриса руке, припаса тесак и у ставу мирно заустави се пред својим командиром.
– Господине капетане – глас му је дрхтао. Као да се загрцну. – Господине капетане, пешаци се заклињу на заставу, а ми артиљерци на топове. Пошто смо уништили топове, ми смо разрешени наше заклетве и извештавамо вас, да смо ми слободни…
– Ко „ми“?
– Војници треће батерије…
– Станко, није тако. Заклетва ваша и даље важи… Ако смо уништили ове топове, ми ћемо друге добити. А ово смо учинили не зато да бисмо вас ослободили заклетве, већ да не падну непријатељу у руке. Је ли тако?
Станко је ћутао.
– Реци, је ли тако? – повика командир.
– Кад ви кажете, господине капетане… Тако је.
Командир се окрете и неким војницима, који су стајали у близини:
– Приђите и ви… Дакле, ми се заклињемо Краљу и Отаџбини, али не топовима. Није него!… Још и на руду да се заклињемо… Онда би коњаници требало да се заклињу на седло, инжењерци у понтон, а коморџије у самар… Друго је застава. То је светиња војничка и њу подједнако чувају и пешаци, и артиљерци, коњаници и коморџије. Је ли тако, Стајићу? – обрати се командир једном резервном нареднику.
– Тако је, господине капетане!
– Сад је тренутак да се одлучите: хоћете ли бити слободни војници или робови?
– Идемо са вама, господине капетане – повикаше они у један глас.
Свитало је и већ са новим даном почињало је ново заглавље мучне повеснице народа српског…