Коњи су бректали када се батерија зауставила. Киша је уједначено падала, а на земљу се спустио сутон са хладном јесењом измаглицом. Са готово усијаних топовских цеви одилазила је лака пара.
Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи на окупу.
Војници су оживели, јер су избегли смртну опасност данашњега дана. Сада готово нико и не опажа да пада киша. Само када се не чује више фијук куршума и фрктање граната.
– Ово су божја посла, али не ваља оно што људи раде! – вели Петар нишанџија, квасећи дланове, па после превлачи преко лица да би се освежио.
Ишли смо сада обичним сеоским путем, по глибу и мраку. Једва пронађосмо пољану где беше цео наш пук. Причају, како су мислили да су нас заробили.
– Ама замало, бре, да нас увате за гушу – објашњава неки од наших војника.
Команданти су нервозни, јер ордонанси у мраку не могу да ухвате везу са пешачким јединицама. Не смемо даље, да се не бисмо сувише одмакли, али је и опасно остати на овоме месту: фронт више не постоји. Непријатељ свакога часа може наићи на цео артиљеријски пук. Однекуда се појави један батаљон пешадије. Командант његов вели да не зна где му је команда пука. Јединице се свијају у колоне по пољима, али су сада у мраку погубиле везу међу собом… Нигде звезде да бисмо се мало оријентисали, а киша лије, помрчина је густа као тесто и страшна као смрт. Ордонанси зазиру од свакога дрвета, од свакога жбуна, и нико ником не верује. Њихова уобразиља у ниском шумарку види читаве пукове, и, најчешће из страха, враћају се. Или по целе часове стоје на једном месту, стрепећи од свакога шушња, чак и од свога рођеног даха.
Наш командант пука је издао наређење оном команданту батаљона, да размести своје војнике као заштиту артиљерији. Прокисли и преморени, шљапкали су мрзовољно пешаци поред топова и изгубише се у ноћи. Али нису одмакли далеко. Бојали су се да не наиђу на неку од наших јединица које лутају по пољима, и онда би се покрвили међу собом.
Тешило нас је само то што исто стање страха мучи и непријатеља, и утолико више што је он на туђој територији.
После онога страшнога дана, царовала је свуда около гробна тишина, коју је нарушавало само успављиво шуморење кишних капи.
За сваку сигурност, топови су окренути у спољну страну, запреге су биле унутра и на сваки топ су истемпирана по четири зрна: „на картеч“. Нико се није мицао са свога места. Паљење цигарета је најстроже забрањено. И пресамићени преко топова, прокисли до голе коже, провели смо тако целу дугу јесењу ноћ.
У свануће настао је покрет пешака и прикупљање јединице. Одаслате су одмах пешачке патроле да „ухвате везу“ са непријатељем. Муниционе колоне су довлачиле муницију. Војницима је издељен само по један хлеб, као храна за данашњи дан, и бог ће свети знати за колико дана још…
– У рату је главно да су пуне фишеклије, а храна је нешто сасвим споредно! – говорио је јетко наредник Милутин. – Уосталом и нашта ће, када је човек и тако одређен да погине.
– Главно је да они из позадине остану живи – одговори потпоручник Александар. – А бре, овај мој шињел тежак је сто кила.
– Господине потпоручниче, како ћемо да изделимо кафу?
– Какву, бре, кафу?!… Ко даје то сад!
– Па… набавили су…
– Ко?
– Наши… овај… Танасије и Јанкуљ.
Било је очигледно да су ноћас, када је наређена најстрожа приправност, побегли из батерије, чиме су учинили велику кривицу. Али они су сада донели кафу… Александар напућио усне и шиче кроз поткресане бркове. Онако покисао, а уз то и необријан, личио је на некога реконвалесцента из душевне болнице. Заколута Александар очима и викну:
– Овам’ са њима!
Застрашени, ишли су несигурним кораком Танасије и Јанкуљ. Били су каљави до појаса. Собом су вукли две велике тестије, из којих се нешто пушило.
–
Је ли тако?… И то без дозволе!… И опет вас двојица!
Танасије и Јанкуљ су ћутали.
Али они су се постарали за све људе, који су промрзли, и који би са највећим задовољством попили сада неколико топлих гутљаја. А и потпоручник Александар и ми остали такође. И мало спуштеним гласом он запита:
– Шта вам је то?
– Кафа, господин потпоручник… врућа, ево видите! – па му поднеше готово под нос, да би га одобровољили.
Александар махну главом, расположен.
– Оца вам мангупског, кажите ми право: како умакосте и где је нађосте?
Охрабрени, почеше обојица углас:
– Господин потпоручник, када смо дошли…
– Био је мрак…
– Чекај, говори ти, Јанкуљ.
– Господин потпоручник, кад је пао мрак, занемоћамо ја и Таса… па се мало одмакнемо. А он каже:
– Није ја, него ти кажеш!
– Ама сад свеједно – упаде потпоручник Александар. – Како нађосте село?
– По кучићи…
Насмејасмо се. А смеју се и њих двојица.
– А у село коморџије из штаб… баш кувају кафа. А Таса каже: „Добро вече“, а и ја кажем. А онај чучнô и меша, а покрај њега две кутије пуне са шећер и кафа. А ја мигнем случајно на Тасу, а Таса одједном занемоћа у трба и понесе у мрак оне две кутије. После смо код други коморџија скували, а тестије смо случајно нашли у једна кућа.
– И тако све случајно – вели кроз смех потпоручник.
– Богами, господин потпоручник…
– Добро, добро – саветује благо Александар – други пут немојте без дозволе да се удаљавате, а сад изделите свима кафу. – Тада се окрете поднареднику Траилу: – Само пази да не примете они из четврте батерије.
Већ се разданило и кроз млечни застор од облака назире се сунце. Изгледа да ће дан бити леп.
У даљини се чују појединачни пуцњи. Патроле су се сигурно среле. И последње пешачке јединице замичу међу шумарке и високе кукурузе у правцу одакле допиру пуцњи. За артиљерију у равници је тешко осматрање, те се за пешачким јединицама упутише и наши одржачи веза. Пуцњи су све чешћи. Кажу како је наређено да се непријатељ протера или заустави по сваку цену.
Војници су потпуно мирни. Можда по инерцији, или што су преморени, те су постали равнодушни. А можда су и огуглали, тек сви мирно очекују да се обави и овај данашњи крвав текући посао. И то што пре.
