Крвав текући посао

Одјахао је некуд и командант дивизиона, са свима командирима батерија.

Ми се разузурили на сунцу и дремамо. Изгледа нам да сунце никада није овако пријатно грејало.

– Да ме пусте сада, гарантујем да се не бих пробудио до сутра изјутра! – вели Милан, завијајући дуван крижанац.

– А мене да пусте… – поче Александар.

– Знам – упаде Милан – отишао би право код неке женске.

– Тако је – Александар се зацени од смеха. – Погодио си, и то код прве коју сретнем.

– Је ли – Милан нас гурну лактовима – ја мислим да би Милутин отишао право у цркву.

– Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао.

– Пуштамо те. И вас двојица га пуштате… Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си. Пожури, воз само што није пошао.

Милутин окрете главу на другу страну, јер није волео да се шала збија на његов рачун. Али ипак, кад Милан пође у своју батерију, он му добаци:

– Милане, Мико, Микице, пожури на воз.

– Ово баш кркља – вели Александар, слушајући брзу пешачку паљбу. Али тада угледа командира који се у галопу враћао, и окрете се батерији: – На своја места!

Командир нареди да возари појашу и послуга да седне. Онда се окрете у правцу села:

– Батерија здесна у топовску колону, маррш!… Батерија галоп!

Зафијукаше бичеви, коњи уситнише, онда опружише вратове избацујући копите, и батерија полете. Возари се уздигли на узенгијама, па полегли, левом руком држе дизгине левака готово иза ува, а десном руком за ђем дешњака и вију бичем изнад коњских глава. Одскачу задњаци топова и кара, а на завијуцима занесени рију земљу, или севају варнице испод точкова, док се послуга, згрчена, тресе или одскаче као на дрндалу. Сељаци, изненађени заглушном хуком, гледали су престрављени помахниталу батерију… Чело батерије је скретало надесно, главном сеоском улицом. Предњи возари се нагињу на десну страну и свом снагом належу на врат дешњака, мењајући тако правац из места, док су се задњаци кретали на једну страну и заносили готово до уличних јаркова… Прштало је камење под челичним шинама, а са коњских копита су одлетали комади блата, ударајући по лицу возаре и послугу на топу.

Пројурисмо кроза село, онда се сручисмо десно, на једну пољану. Пред мојим водом се наједном створи нека гомила. Возари у последњем моменту једва обиђоше и у пролазу видех само згужвану масу од коњских тела и људских глава, над којима је штрчала високо руда топа.

Командир је руком давао знак: „Паљба налево, батерија стој!“

Возари наједном скретоше надесно и батерија стаде. Послужиоци сјурише са својих места, откачише задњаке топа и кара, а возари са предњацима одјурише кроз неке шљивике у позадину.

Чујемо прасак пушака и језиви звизак куршума. Људи се збуњено окрећу тражећи неки заклон.

– Послуга другога вода, трчећим кораком код онога топа! – нареди командир.

Захваћени једним зрном са бока, погинула су оба предња, а средњи и рудни са својим возарима налетели и попадали… На предњег возара свом тежином пао један коњ, и возару из уста тече млаз крви. Средњи возар јечи са сломљеном ногом, а рудни возар је одскочио у страну.

Док су једни распредали ову гужву, други су откачили задњак топа и трчећим кораком га одвукли на своје место.

И ту где смо се зауставили, остали смо четрдесет и два дана…

Слични чланци:

Српска трилогија 1.20

Страшна вест

Целе су ноћи праштале пушке и бомбе, непријатељска артиљерија је гађала наше ровове, а командант дивизије у неколико махова тражио је обавештење.

Прочитај више »
Српска трилогија 1.34

Не, Бога ради!

Угледасмо једнога старијега човека разбарушене косе, раздрљена одела, који нам журно приђе, и поче говорити неке неразумљиве речи.

Прочитај више »
Српска трилогија 2.7

На прагу отаџбине

Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате. Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори.

Прочитај више »