„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

Једва су се некако објаснили. Али Пера је морао два дана да бежи од поручника, јер му је овај стално претио.
У реконвалесцентном логору био је и Љубиша, звани „Филозоф“. Знао је он све напамет о еволутивним циклусима „денге“ и „тропике“. И када је год требало опробати неки нови лек против маларије, тражио је да се експеримент врши над њим. Трпео је он и шприцеве, гутао је солуције хинина, па је чак подносио и салварзан.
– Ипак – говорио је – то ми мање штете наноси од хаубичког зрна.
И тако се ређало још четрдесет потпоручника: пешака, артиљераца, коњаника и инжењераца, из многих команди, сакупљених из разних ровова.
Управник болнице имао је муке с њима. Понесени разузданом младошћу, ослобођени ратних опасности, потпоручници су лармали, певали, картали се и долазили пијани из вароши. У павиљону је гамизало као у мравињаку, а брујало као на неком бучном збору.
Виши официри, из других павиљона, ишли су код управника болнице да се жале.
– Шта им могу? – говорио је очајан управник – Они се положаја не плаше. Кад пођу одавде, направе ми још већи скандал. А кад их отерам, они ми се после десет дана враћају са температуром.
Најзад, на савет виших официра, решио се управник болнице да у павиљону где су потпоручници постави собног старешину. Тога дана баш приспео је са положаја као реконвалесцент капетан Воја, командир митраљеског одељења, иначе старешина Бране „Махера“. Брана нам је одмах казао да му је надимак „Фикус“.
Наредио је управник да га сви потпоручници сачекају у павиљону. У одређено време наишао је са капетаном „Фикусом“. Тада је управник одржао говор о реду, дисциплини, говорио је о казнама и најзад представио капетана Воју „Фикуса“.
-… Од данас, господин капетан је собни старешина. Његовим наредбама покораваћете се безусловно. Господин капетан ће ми достављати сваког дана о иступу појединаца, а ја ћу саопштавати команди места. – На крају је ипак ублажио тон: – Али ја се надам да ћете ме ви као интелигентни људи разумети, и да међу нама неће више бити неспоразума.
Капетан „Фикус“ стајао је поред управника у ставу Наполеона. Палцем десне руке обухватио је закопчано дугме блузе, главу забацио уназад и слушао немарно придике управника болнице. Очни капци су му били поднадули, а нос мало дрвен.
Кад управник заврши, обрати нам се и он:
– Господо официри!… Вама је свима познато „Правило службе“, а донекле, надам се, и „Дисциплински поступак“. Понављам и ја оно што је рекао господин управник: у вароши можете остати до седам часова, вечера је у осам, спавање у девет и по. Чули сте, и квит! Ја ћу својим примером претходити. Сад можете бити вољно.
Кад смо се одмакли, пита Пера „Ђеврек“ Брану „Махера“:
– Је ли богати, зашто је твом командиру црвен нос?
– Размишља много ноћу…
– Мило ми је, мило.
Увече смо дошли сви у заказано време. Сели смо и за вечеру, али са нама не беше нашег собног старешине. Дошло је и време спавању, али капетан „Фикус“ се и не појављује. Лешкаримо раскомоћени на креветима и гласно разговарамо. Неки почели да дремају, а други заспали. Око десет часова павиљон се умири.
У неко доба ноћи буди нас нека ларма пред павиљоном, врата се широм отварају, и шумно улази собни старешина Воја „Фикус“, сав окићен лишћем, у обема рукама држи по флашу коњака и командује:
– Мирно!…
И без команде, потпоручници скачу.
„Фикус“ ставља флаше коњака на сто, и, поводећи се уназад, вели:
– Нека се з-на ко је собни старешина, сунце вам потпоручничко…
– Живео наш собни старешина!
– Живео! – прихватају остали, и дижу се са кревета.
Брана „Махер“ прилази своме командиру и као да му рапортира:
– Господине капетане, јављам вам се на дужност.
– Пази га… а! – „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. – Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? – Он прилази Брани и љуби га. – Мој рођени! – Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима. – Знаш… погинуо каплар Стојадин, онај… и Марко, и Радован. – Његове очи напунише се сузама. Он тужно махну главом и тешко превали преко језика: – Остало нас је мало, па и то ће изгинути.
– Живео! Живео!
Потпоручници подигоше „Фикуса“, понеше га уз паклену ларму, и спустише на један кревет.
– Дајте коњак! – наређује „Фикус“. – Камо песма?… Песму хоћу!
Итс е лонг веј ту Типерери…
Запева Пера „Ђеврек“ популарну енглеску песму. Остали прихватише и одјекну песма кроз ноћну тишину чак до павиљона где су спавали реуматични пуковници и ђенерали са болесним бубрезима.
„Фикус“ се попео на кревет и диригује. Двојица га држе за ноге да не падне.
Врата се нагло отварају и дежурни официр посматра у чуду шта се ради. Прилази „Фикусу“ и саопштава му да умири потпоручнике.
„Фикус“ стишава руком оне около њега, силази с тешком муком са кревета, заузима важан став и пита:
– Молим, ко сте ви.
– Господине капетане, ја сам дежурни официр у болници.
– Са с-службом овде, у болници! – и такну га прстом по грудима. – Значи, по-позадини! – „Фикус“ млитаво размахну рукама, и обрати се потпоручницима: – Забушант, по-ручник, наређује капетану! Онда забаци главу уназад и унесе се у лице, клатећи се, дежурном официру: – Господине, ја сам капетан. Моје име је за вас с-споредно. По занимању командир митраљеског одељења… са станом на Ветренику… седамнаесто брдо одавде… дес-десно од јаруге, чет-врта земуница слева. Тамо… дођи, мајчин сине, д-а ми се пре’ставиш – и капетан „Фикус“ се свом тежином навали на дежурног. Овај само слеже раменима и изиђе из павиљона.
– Деде… п-есму!
Флаша коњака прелази из руке у руку. Очи многих потпоручника су замагљене и сви певају у један глас: „Маделон“… – француску ратну песму. „Фикус“ млатара рукама, али то чини више од севдаха, јер му глава стално пада на раме.
– Живео наш собни старешина! – виче промуклим гласом Пера „Ђеврек“.
Остали прихватају узвик.
– А… Ш’а каже?… Поредак!… А, управник мисли, ја сам жандар. Ха!… Манири позадине… Сви су они из позадине жандари… шпијуни, сунце им њино.
– Господине капетане, треба да легнете – умирује га Пера „Ђеврек“.