„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

„Фикус“ забацио руке на леђа, клати се и гледа преко рамена Перу.
– Хајде да спавате! – вукао га је његов водник Брана. – Доста је било. Чуће управник.
– А… Ш’а?… Брига мене!… Даље од жице не могу. Видећу бар моју кобилу „Ружу“… која сирота… ратује наместо мене и… и прима додатак. – Његове очи се напунише сузама.
Брана га приведе кревету и поче да свлачи. Завали га на јастук и покри ћебетом. Таман да пође, кад се капетан „Фикус“ придиже. Гледао је полуотвореним очима.
– С’ушај!… Зови… оног дежурног… забушанта!
– Шта ће вам он сада?
Капетану се приклопише очни капци и глава клону на груди. Напрежући се, мрмљао је:
– Да му кажем… ја нисам жандар… Ја сам командир митраљез… Ја жандаришем Бугаре… Нека иде… и… он, и његов… управник… у… – глава се његова свали на јастук и капетан „Фикус“, собни старешина над четрдесет потпоручника, у четвртом павиљону реконвалесцентног логора, заспа мртвим сном.
– Овако се више не може… Тим балавцима треба сатерати памет у главу – чујемо да су тако говорили пуковници реуматичари управнику болнице.
– Па добро… шта да радим! – уздисао је управник. – Поставио сам им онога капетана за собног старешину, а он испао сада најгори. Звао сам га. Знате шта ми каже: ,Ја две године нисам сишао са положаја. Разболео сам се. Упутили су ме овде и противу моје воље. Ако вам се не свиђам, ја одох и без дозволе на фронт. Мени је и тамо добро.“
Тада је неко од пуковника предложио да они сами преузму ту тешку дужност собних старешина. Њих четворица. Па нека ти синци мајчини само врдну.
Управник је опет сазвао све потпоручнике. На десном крилу био је капетан „Фикус“… Саопштио је управник да ће четири пуковника заузети она четири угла у павиљону. Нагласио је још да је тражио иследника. Власт, дисциплина, казна! Сад или никад!
Увече су сви дошли на време, чак и капетан „Фикус“. Каже, морао је доћи тако рано да би пуковницима предао дужност.
Пуковници строги, озбиљни, заузели већ кревете у угловима. После датог знака сви потпоручници лежу, шапћу, чисто се плаше да не поремете свечану тишину. Тајац.
Наједном се у павиљону разлеже неко урликање, кавликање, лајање. Сви скачу, окрећу се. У павиљон увео неко кучку. Из једнога угла допире глас, као вапај:
– Неподношљиво!
Зашуштале су сламарице. Ревносни потпоручници скачу и сви наглас протестују. Узрујан жагор испунио је павиљон, а кроз оно брујање зачу се глас капетана „Фикуса“:
– У стрелце!
Други вичу:
– Ево је…
– Терај отуда…
– Сад је под креветом…
– Побеже!
Ларма се преноси на супротни крај павиљона, неко отвори врата и псето излете скичући.
Наскоро се павиљон умири. Чује се само уздах реуматичнога пуковника и снажно дисање младих потпоручника.
– Ово је преко јего! – гунђао је сутрадан инжењерски пуковник. – И ми смо некад били млади, али такве лудорије нисмо чинили.
– Мило ми је! – шапуће Пера „Ђеврек“ испод ћебета.
– Како, како? – разрогачи очи пуковник.
– Баш би нам мило било ако би се ухватио онај који је увео псето – одговори Пера.
– Ама тај би запамтио док је жив – говорио је пуковник, али је и даље, некако с неповерењем, гледао Перу „Ђеврека“.
Тога дана баш објављено је да ће једна руска пешачка бригада проћи кроз Водену. Препоручено је да сви официри, осим оних који имају температуру, изиђу у варош и поздраве браћу Русе.
Изишли су чак и мештани са букетима цвећа. Ми смо се испели на неку гомилу камења испод једног платана, да боље видимо, а и да се заклонимо од сунца.
– Већ смо заборавили како то изгледа кад маршујемо кроз варош и ките нас цвећем јада се Брана „Махер“.
– Како?… Зар ниси видео господина капетана, пре неколико вечери? – вели Пера.
– Наравно! – добацује озбиљно капетан „Фикус“. – „Сами себе и друг друга“… Слушај, да ми право кажеш: шта би радио оној црнки, да ти некако падне шака? – пита Перу „Ђеврека“ и погледа га искоса поднадулим очима.
– Оној?… Јаој – говорио је Пера кроза стиснуте зубе, па поче да рже као коњ и ногом да удара. Док се тек осуља камен испод његових ногу и он полете, вукући за собом још двојицу. За њима се сручи читава река од камења, готово до средине улице.
Капетану „Фикусу“ тресе се подваљак од смеха. Смеју се и девојке. А и онај дечак који продаје кикирики.
Из даљине зачу се музика. Сви се окрећу на ту страну, нагињу и пропињу на прсте. Гласни повици допиру. Чује се: „Живели!“… „Здравствујте!“… „Ура!“ Шумор људских гласова приближава се са све већом жестином као талас трећак и наједном се проломи и око нас.
У густим редовима наступала је руска пешадија. Крупни плавокоси младићи под шлемовима, насмејана лица и доброћудна изгледа, гледали су весело као деца, газили чврстим кораком и слободном руком прихватали цвеће.
– Живели!… Живели!
– Здравствујте, браћа!
Расположени су као да иду на свадбу, а не у смрт.
Трубе су трештале, потковане цокуле уједначено трупарале.
– Живели браћа Руси!
– Здравствујте, товаришчи!
– Зито, зито!
– Vive la Ruѕѕіe! – добацивали су Французи. Гласови људи на разним језицима, измешани са пискавим звуцима трубе и потмулим ударцима добоша, сливали су се у општи, раздрагани шум, од чега су лице и очи сијали.
На челу другог батаљона јахао је официр, чијег су коња искитили цвећем. Махао је весело рукама, поздрављајући лево и десно. „Фикус“, када га угледа, као да претрну. Диже руке и застаде укочен, раширених очију и отворених уста. Онда викну:
– Сергије Николајевич!
Онај официр погледа на нашу страну изненађен. „Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет.
– Серјожа, Серјожа!
Сергије заустави коња. Батаљон застаде, али су војници и даље газили у месту. Сигурно је и он познао нашег капетана. Он сјаха с коња и полете „Фикусу“ у загрљај. Онда су се погледали, држећи један другога за рамена. Опет се пољубише. Сергије Николајевич даде руком знак и батаљон крете, а њих двојица, држећи се за руке, пођоше за батаљоном.
– Откуда се њих двојица познају? – пита Пера „Ђеврек“.
– Капетан Воја је свршио академију у Петрограду. Сигурно су другови из корпуса – објашњавао је Брана.
Било је прошло подне кад смо кренули у логор уским улицама Водене. Логор се налазио на једноме брежуљку и састојао се из читаве серије зиданих и привремених павиљона. Кажу да је пре балканског рата у њима била смештена турска војска, потом је дошла грчка. Сада су у њима официри и војници реконвалесценти српске војске.
– Балкански пејзаж – вели иронично Пера „Ђеврек“.