„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

Потпоручник Љубиша „Филозоф“ размишља сетно:
– Обузима ме нека туга гледајући ове младе Русе. Ми смо овде да изгинемо за своју земљу. А ови млади људи са Кавказа, или руских степа, прешли су хиљадама километара, да би оставили кости на македонским планинама.
– Смрт је, друже, подједнако страшна и на Кавказу, и на македонским планинама – допуњује Пера.
– Несумњиво. Али ако је човеку суђено да погине, потребна је извесна варка, бар у последњем часу, да је тако морало бити зарад неког вишег смисла, неког идеала, у одбрану живота.
– И мислиш, онда ће му бити слатко кад умире…
– Опет ти! Па ако тога не би било, онда никакве разлике не би постојале између људи и оних волова које воде на кланицу…
Иза једнога угла сачекао нас је капетан „Фикус“. Срећан је и озарен. Прича нам како је овај руски капетан, Сергије Николајевич, његов друг из кадетског корпуса. Били су одлични пријатељи. И каква случајност да се сретну сада, после десет година, у Водени. Уговорили су да Серјожа Николајевич дође сутра са једним од својих командира, поручником Фјодором Ивановичем и са нама заједно проведу дан. „Фикус“ позива и нас као госте, те да им сви заједно учинимо боравак пријатнијим.
– Ко неће, убио га бог – препоручује се Пера „Ђеврек“.
– Да им покажемо знаменитости Водене…
– И наше херојство и јунаштво…
– Кад нам управник болнице не дозвољава да то испољимо на фронту…
Сутрадан, пошто смо се у павиљону „пребројали“ колико нам је још остало пара од новчане хране, сишли смо пред кафану, испод платана. Собом смо повели и једнога хармоникаша, војника, такође реконвалесцента.
– Мало нас је, ал’ смо људи! – вели капетан „Фикус“ скидајући капу. Марамом је брисао зној и дувао преко горње усне, да би се расхладио. – Газда, дај флашу коњака!
Пера „Ђеврек“ причао је тада о неком ловцу, који је пошао у лов на лавове.
-… Узме га на око, па нишани… нишани – при том жмири на једно око – и дум! – Пера сручи у грло чашицу коњака. Мљасне устима, поднесе чашицу да му се долије и наставља: – Кад мало даље, други лаф. Хитро дигне пушку – он заузима став као да му је пушка у руци – па нишани, нишани… Дум! – и опет испија чашицу коњака. – Кад… не лези враже, отуда трећи лаф…
– Бре, бре, мене све жмарци подилазе – вели Брана „Махер“.
– Ја мислим, сад ће ловац да погине – намигује капетан „Фикус“ и долива Перину чашу.
Пера наставља:
– Знаш… а ловац подигне пушку.
– Па нишани…
– Нишани… – добацују остали.
– Море, не „пребацивај“ се, него пиј то! – додаје коњички поручник Љубисав „Хусар“.
– Дум! – и „Ђеврек“ испи и трећу чашицу конака.
– Ако се појави још који лаф, ја мислим, господо, да ће „Ђеврек“ да погине „брез метак“ – смеје се артиљеријски потпоручник „Кица“.
На тај начин убио је Пера осам лафова. Остали су убијали тигрове, „Фикус“ као капетан потпоручнике, „Махер“ слонове, а потпоручник Сима „Јаребица“, пре него попије чашицу коњака, „налетео“ је седам пута на Францускињу Ирену, болничарку у реконвалесцентном логору.
Неко повика:
– Ето их!
Пера скочи на сто и раздера се:
– Братушко!
Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго, вели:
– Господине потпоручниче, бићу принуђен, да вас путем милости своје вежем…
– Ко, је л’ ја? – одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу. – Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам – правда се.
– Батали!… Прогутао си – дира га Сима.
Тада је почео да свира хармоникаш. А сунце осваја. Платани опустили лишће, а лака јара подрхтава над реком. Нека деца окупила се около, поседала на траву и прате сваки наш покрет.
Око десет часова зачу се топот коњских копита. У облацима прашине јурили су островским путем пет коњаника и зачас се нађоше под платанима. Били су Руси: Сергије, тај Фјодор и њихова три ордонанса, подофицира. Сергије дохвати коња за врат, и као кад деца играју „аниџајес“, скочи му преко главе и полете „Фикусу“ у загрљај.
– И ови су уз пут „убијали“ сигурно лафове – вели Пера и притрча Фјодору: – Браћец дорогој, где си богати, откад те нисам видео! – вели, иако га први пут види, и снажно загрли.
Нико не може да дође до речи. Сви говоре, али нико никога не разуме. „Фикус“ приводи најзад Сергија Николајевича столу. Ордонанс Рус прихвати његов шлем и корбач. Сергије изви вратом и откопча јаку на блузи. Онда погледа „Фикуса“.
– И самаја ужаснаја војна, имејет в себе њечто прекрасноје. Вот сејчас мње удалос увидјећсја с мојим другом и остаљними братјами Сербами.
Кафеџија принесе вино и неке огромне чаше. „Фикус“ се диже.
– Пјом етот бокал в честј својево и нашаво друга и брата капетана Сергија Николајевича.
Главе се подавише уназад и сви, као по команди, лупише изокренутим чашама о сто.
Пило се потом, готово без предаха, у здравље капетана Воје, поручника Фјодора Ивановича…
Љубисав је наливао вино, али све преко чаша.
– Рђаво темпираш, бато! – вели стручно Сима „Јаребица“ и скаче да ухвати литар са вином, али тако нагло да се преврну клупа на којој су седели Фјодор и Пера. Ови лупише леђима о земљу. Али они се не дижу, већ млатарају ногама по ваздуху, док их „Кица“ шкропи вином. Фјодор и Пера погледаше један другога и почеше се смејати. И сви се смеју, па им изгледа као да се они платани клате и све се љуља. И деца се смеју, па чак и стари капетан Зарић, који седи за суседним столом и вели:
– Еј децо, бог вас не видео!…
– Ко?… Је л’ ја? – подражава Брана Перу.
– О-хооој! – уздахну, најзад Пера „Ђеврек“, обриса зној са чела, и онако лежећи погледа мутним очима Фјодора: – Скажи ми, как је твоје имеју?
Фјодор скочи, заузе став мирно, главу забаци уназад и раздера се:
– Ваше благородје, Фјодор Иванович, поручник двадсјат четвјортаво пјехотнаво полка.
Пера се са тешком муком придиже. Коса му је пала на чело, а лице му се опустило. Поводећи се приђе Фјодору.
– Мило ми је… Сава Савић.
– Овога морамо да вежемо – једва превали преко језика капетан „Фикус“. Он се диже и ослоњен рукама о сто викну: – Мирно! – Очи његове смејале су се.
Главе би као и хтеле, али ноге потпоручника никако да се саставе.
– Аврио! – вели Милан „Кица“, држећи се за платан.
„Фикус“ је говорио:
– Сергије Николајевич… Знајеш, по нашему закону капитан имејет право убић пјат потпоручников –
– Замечаћељно!… Колосаљно! – зацену се капетан Сергије.
– Господо! – поче „Фикус“ да држи говор. – Оставили ми своју родноју земљу, а наши семји под патиском непријатеља…
– И јопет живувајемо! – удари се у груди Пера „Ђеврек“.

Слични чланци:

Српска трилогија 2.30

Освета

Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње. Призор необичан и смешан.

Прочитај више »
Српска трилогија 2.34

Кајмакчалан

Учињен је последњи напор. Онако десетковани, заморени, у једном заносном јуришу, приближе се врху Кајмакчалана. Прича се да су се одигравале болне сцене. Љубећи своју земљу, гинули су.

Прочитај више »