„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

„Фикус“ мљацну устима и, прибирајући мисли, с тешком муком настави:
-… Но, братја Руси оставили своју роднују земљу по својеј воље… чтоби помоћ нам Сјербам… својим братјам… Да здравств… – он штуцну.
– На здравље! – упаде Брана „Махер“.
– Није кинуо…
– Что ето такоје? – пита Фјодор.
Пера „Ђеврек“ поче да објашњава српскоруско-француски, али се никако није могао сетити како се на ком страном језику каже „штуцати“ и „кијати“. И капетан „Фикус“ заборавио како се то каже на руском. Да би им најзад објаснио, Пера је кинуо тако снажно, да је све чаше с вином претурио. Сви смо скочили да нам се вино не сручи на крило. Русима се допао овај начин објашњавања и стадоше Перу да љубе.
– Ми… ви… свјо равно, харашо и њичево! – објашњава Пера нешто Русима, а они се заценули од смеха.
Хармоникаш засвира. „Фикус“ поведе коло, а Пера као задњи заноси и подврискује. Ухватио се и Сергије Николајевич и као да набија земљу. Народ поврвео са свих страна. Неки се испели и на околне ограде. Старије жене, посматрајући шта радимо, крсте се од чуда.
Фјодор, већ раздраган, одмаче се од стола десетак метара, трипут се прекрсти, залете се и прескочи сто.
– Браво, браво! – чују се повици.
„Фикус“ нас погледа.
– Немојте да се брукамо… Прескочите асастал и ви…
„Ђеврек“ је одмах готов. Скиде блузу, па се затрча, дође До стола и стаде. Сви заграјаше.
– Заборавио сам да се прекрстим – као да се правда и наново се врати. Опет се залете, али сада потрча поред стола, удари десно на неку децу која повикаше, у великом луку дође на старо место, поче да вришти и удара ногом о земљу. – Не могу „Ружу“ да умирим, господине капетане. – Онда се затрча, скочи на сто клањајући се на све стране.
– Јаребица!… Јаребица!… Јаребица!… – повикаше.
– Ја сам артиљерац – правдао се клатећи се. – Брана ће као пешак лакше скочити.
„Фикус“ је саветовао свога водног официра:
– Боље ти је да јуначки погинеш, него да одступиш… и обрукаш нацију.
– Ко, је л’ ја? – зину Брана. – Зар ја кидисавао на жице, а да не прогутам један сто? – он скиде блузу. Пера „Ђеврек“ притрча и око ноге веза му белу мараму.
– Знаш, да ти стегнем тетиве.
Залети се и Брана, али му се марама уплете око ногу, и он удари трбухом о сто. Чаше и флаше расуше се с треском. Вино прсну по нама.
– Ура, ура! – повикаше Руси.
– Једино те „шпасава“… ш’о сматрам да си погинуо при јуришу – правда га „Фикус“.
Брана озлојеђен. Дреши љутито мараму и обраћа се Фјодору.
– Лези и ти на сто!
Фјодор не разуме. Пера га дохвати око појаса и повали на сто. „Фикус“ му преведе како Брана хоће и њега да прескочи. „Кица“ приђе Фјодору и прекрсти га.
Овом приликом Брана прескочи и сто и Фјодора.
– Браво, браво! – вичемо, па чак и они околни пљескају.
– Ако за ово дозна управник болнице – добацује му „Кица“ – ништа ти неће помоћи оно твоје: „Шприцан сам шездесет и четири пута.“ Оде ти сутра у команду.
Кафеџија купи срчу и поставља нов сто. Уто се појави и Грк са печеним јагњетом на ражњу. Наслонио је јагње уз платан. Пера „Ђеврек“ задигао рукаве кошуље, удара ножем о сто и виче:
– Вруће, вруће, врије! – онда одсеца парчад меса и даје из руке сваком по комад.
Сви скинули блузе и засукали рукаве, да се јасно распознаје линија докле су опаљени од сунца лице и врат. Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом. Мисли се тренутно укрсте, онда сваки пева углас, тапшу се по рамену и љубе са Русима. Са лица капље зној од алкохола и сунца, из којег сукља топлота, па јара трепери да нам се чини као да подрхтавају и листови платана… А већ свима се причињава као да се земља клати под ногама.
Народ се све више окупља и поседа речну обалу. Вест о овом лумперају усред бела дана допрла је и до реконвалесцентног логора. Официри посматрају из даљине и не усуђују се да приђу, пошто „снаге нису уравнотежене“.
Неки магарац, везан за дрво, поче да њаче. Брана притрча и подметну му коску под њушку.
– Ала га разумеш! – добацује „Фикус“.
Љубисав „Хусар“ залетео се да прескочи магарца, али овај поче да се рита.
Фјодор шчепао магарца за уши и подигао му главу да не би ударао ногама.
– Море, шта га молиш! – дотрча „Ђеврек“, дохвати магарца за једну предњу и задњу ногу, обори га и из места прескочи. Онда се поклони, бацајући масним рукама пољупце.
– Господа! – диже се Сергије Николајевич да говори: – Дожил до срећњаво дња, кагда увиђел својево друга мојеј младости и познакомилса с друзјами Сербами… Ваше солнце также ћепло, как и всјакоје славјанскоје сер-сердце… Ваше објатије искрено, как рускаја душа… Ваши мишици так силни, как рускиј кулак… Ми с гордошћу гладим в будушчије… Славјанство победило и времја и пространство, а тјем болеје легче уничтожит чел-человјеческиј прах. – Он се занија и онда настави: – Господа, пју етот бокал в чесћ мојево новово пријатеља Петра „Шефрека“.
– Живео!
– Ура!
– Је л’ ја? – упаде „Ђеврек“ и исплази језик. Сергије Николајевич се засмеја и испусти чашу. Налише му другу. „Екс!“ – викну неко. Сергије сручи вино у уста као да сипа у неки вакуум, па потеже чашу о дрво. Кафеџија донесе нове чаше.
– Плотун здесна! – виче Сима „Јаребица“.
Кафеџија склопио руке и моли да се више не разбија.
– Поштеди му за данас „шифот“ – умирује важно „Фикус“ и налива вино у чаше.
И опет „екс“.
– Ах, браћец – пао „Фикус“ у занос – широкаја земља Русија…
Фјодор поче да пева неку руску песму…
– Пст!… Пст! – умирује „Кица“ и показује руком на једну страну, куда сви погледаше.
Мрачан и озбиљан, достојанствен и нем, прилазио је лагано, као да се прикрада, официр из Команде места. Када приђе на пет корака он стаде, погледа све редом и запита строгим гласом:
– Ко је овде најстарији међу вама?