„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

Потпоручник „Кица“ диже се, лако се занија и дохвати се за сто. Испод опуштених очних капака погледа га, штуцну и тек ће рећи:
– Гос-господине п-пуковниче… дајем два литра вина, ако погодите.
– Ваше високородије! – скочи Сергије. – Ми Рускије… ви Сјерби… рожђонија братја. Сађиђес, сађиђес, пожалуста.
Сви се дигли и тетурајући вуку потпуковника да седне. Он се опире, хтео би да заузме став, али ту су Руси, а Серјожа га загрлио и љуби. Нашао се у незгодном положају.
– Хвала, хвала, ја сам на служби – одговара суво.
– Господо! – поче говор „Фикус“. – Дижем ову „шашу“ у „шчаст“ по’пуковника и… и команде места, која је дошла да нас „пождрави“.
Потпуковник одбија вино. Он ледено и упечатљиво посматра лица официра, старајући се да им запамти физиономије и одмереним, али строгим гласом додаје:
– Молим вас, гледајте да се што пре удаљите!
А када он оде, отпоче песма. Певају и Срби и Руси, певају сви у исто време.
Подне је давно превалило, а свет већ излази у шетњу. Избеглице српске, официри реконвалесценти, чак и реуматични пуковници. Сви изишли на корзо. Хармоника се чује до кафане „Неа Елас“. Хармоникаш развезао „Врањанку“, па и Руси научили да играју. Пера „Ђеврек“ води коло, размахује марамом, подврисне, и онда завуче главу у рамена, залети се и одбије о трбух „Фикуса“. Потом забаци главу уназад и с ноге на ногу…
– Купамо се у зно-ју лица свог! – дува „Фикус“. – Тешка с-служба. – Онда се обрати Сергију: – Дорогој брат Серјожа Николајевич… дај поцеловаћ ћебја… Ти мој брат… всја, ти и моја „Ружа“.
А кад су Сергију објаснили која је то „Ружа“, он нареди да се доведе његов коњ.
Врана кобила, крупних, закрвављених очију, подавила сапи и гази опрезно. Када је приведоше столу, фркну и једно уво истури напред. Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“. Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу.
Високи зекан подскакује, маше главом и удара зубима о ђем.
Фјодор се залете. – „Оп!“ – и нађе се у седлу. Узјаха и Сергије.
– Господа, давајће в гоњки!
– А сад, браћо! – превуче руком преко лица „Фикус“. – Позивају да се тркамо… „Ди“ су ти коњаници, мај-чини синци, и ви артиљерци, ш’о гађате: плотун здес-десна!
– Ја ко пешак хтедо да погинем на… астал… Дела, жене киселе – вели Брана „Махер“.
– Оћу, али да јашем зекана – захтева Сима „Јаребица“.
Пера хоће да јаше врану кобилу. „Фикус“ једва објасни Сергију и Фјодору њихове жеље. Ови најзад пристадоше да јашу коње својих ордонанаса.
Онда је уговорено да трче путем што води за Острово. Старт ће бити на шест стотина метара од вароши, па да се трчи до првих варошких кућа.
Кренули смо на друм. За нама иду кафеџија и послуга са вином, деца, народ, хармоникаш, официри који су се задесили у пољу. И сви се они распоредише са обе стране пута да виде трку, прву откад Водена постоји.
Уз пут „Фикус“ даје савете Пери и Сими:
– Уз-дигни се, „жажмури“… полегни и кидиши.
Онда су каменом превукли преко прашине да означе старт. Пера „Ђеврек“ наређује Русу, ордонансу, да му скине чизме, како би био лакши. То су исто учинили Сергије, Фјодор и Сима, и тако су табанали босим ногама по прашини.
Брана прави венац од маслачка да преда победнику. „Фикус“ држи говор Пери „Ђевреку“ и Сими „Јаребици“.
– У вас је „утпрла“ очи армија… Докажите… да још мајка Ср-Србија пропала није.
Они га и не слушају већ одмеравају дужину узенгија. Хармоникаш свира неки марш. Позади фркћу аутомобили које је зауставио „Кица“. Два Руса ордонанса растерују народ, који је навалио на друм.
– Јаши! – викну „Фикус“.
Коњи се ускомешали. Појахали су Сергије, Фјодор, Пера, Сима и један Рус, ордонанс. Сергије тражи корбач. Пера се тада сети да нема мамузе и захтева да се скину са његових чизама, да их привеже за босе ноге. Зекан осећа на себи страног јахача, уздигао једну предњу ногу и покушава да се пропне. Сваки би хтео да је мало више напред и тако су прешли означену линију. „Фикус“ их враћа. На уском простору коњи се тешко крећу, и онда сударају и пропињу. Фјодор удари корбачем свога коња, који налете на врану кобилу те ова западе задњим ногама покрај пута, одакле се једва извуче. Брана саветује „Фикусу“ да коњима командује „мирно“. Али „Фикус“ га и не слуша, већ гледа како се извлачи врана кобила… Као да одахну.
– Но, извуче се… Замало да нам „прима марка“, Пера „Шефрек“, остане у рупи.
Јахачи се одмакоше двадесетак метара и почеше прилазити. Сергије опруженим корбачем задржава остале. Сви гледају у уздигнуту руку „Фикуса“ и већ се нагињу за трк. Једино Пера „Ђеврек“ дигао ногу на предњи ункаш и привезује мамузу на босу ногу.
– Кидиши! – раздра се „Фикус“ и спусти руку.
Звизнуше корбачи, затакараше коњске копите по друму, свитнуше потковице, и цела се маса изгуби у облаку прашине. Разрогаченим очима посматрали смо вихор, који је летео у правцу вароши… Кад се мало разреди, сви смо погледали на нешто црно што се мигољило у оној прашини. Загледасмо се боље… Пера „Ђеврек“!… Притрчали смо му. А он, сав уваљан у прашину, с тешком муком се придиже. „Фикус“ га лупи по рамену.
– Алал ти вера!… Ти „ижлажиш“… као грогромовник Илија из… облака.
Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу. Његово лице је уваљано у прашину што се измешала са знојем, и као да је попрскан блатом. Пера заплиће језиком, и непрестано пљује блатњаву прашину. Упиње се да објасни како он није пао зато што је рђав јахач, већ је остао на ледини просто по инерцији мира. – А-ха! – вели „Фикус“ – пис-писмени смо… „Жнаш“ ти… да је бољи закон и-инерције мира, него онај… кретања.
– Зна з-нање… кад треба да падне – добацује Милан „Кица“.
– Где су? – викну неко.
Окретосмо се у правцу вароши… Видимо само како између кућа првих улица варошких витлају густи млазеви прашине.