„Маларија нас сакупила, маларија разјурила“

Јахачи су са старта полетели. Пошто је ордонанс Рус једини имао чизме са мамузама, он је убрзо истрчао испред групе. За њим је јурио на зекану Сима „Јаребица“, онда Сергије, па Фјодор. А за њима врана кобила без јахача. За часак су се нашли пред варошким кућама. Али ордонансу није речено где је циљ. Сматрао је да треба јурити дотле док му се не нареди да заустави. Али Сима „Јаребица“, занесен покретом, није ништа видео до светлуцаве потковице онога коња испред себе. Сергије и Фјодор ударали су корбачима своје коње да би престигли јахаче те нису ни мислили на циљ. И тако су налетели на прву улицу. Народ, чувши топот коња из даљине, склањао се с пута и бежао застрашено иза капија. Гомила се сручила на пијацу. Одатле је поднаредник скренуо кроз широку улицу, где је главно шеталиште.
„Варда… Чувај… Варда!“ – разлегали су се узвици људи и врисак жена, при налету дивљих, босих коњаника, у кошуљама са задигнутим рукавима. Облак прашине обавио је столове пред кафаном „Неа Елас“, где су седели Грци. Даме и грчки официри заглавили су се на улазу у кафану.
Најзад, пред станицом, где се улица завршава, зауставили су се задихани јахачи и коњи…
А када се сутрадан разданило и сви официри изишли, препричавајући јучерашњи догађај, у павиљону су још спавали главни јунаци тога дана. Дежурном официру није било тешко да их пронађе.
– Господине капетане… господине потпоручниче – дрмао их је редом – на рапорт код господина управника у девет часова.
– Ко, је л’ ја? – вели буновно Пера „Ђеврек“ и протегли се.
„Фикус“ прекрстио ноге на кревету, пали цигарету и весело добацује.
– Браћо, даље од жице не можемо.
– На своје смо паре увек – додаје Сима „Јаребица“.
Рапорт је био кратак: под суд, или у команду.
– На фронт! – повикали смо сви углас.
– Пишите! – диктирао је управник ађутанту: – По својој вољи. – Скидао је на тај начин управник одговорност са себе, ако би се који још на путу разболео. – Причекајте за објаве.
При поласку управник застаде и очински нас погледа, као да је хтео рећи: ја вас не бих терао, али тако захтева Команда места. Заусти да каже нешто, али се предомисли, махну руком и оде.
На брежуљку изнад Водене зауставили смо се. Тамо, пред нама, дизале су се Могленске планине, обавијене плаветном измаглицом, одакле су допирали топовски пуцњи… Иза нас је почивала мирна варош са безбрижним и једноликим животом, из које смо носили пријатне успомене.
Погледали смо последњи пут на варош… павиљоне.
– Е, браћо – говорио је капетан Воја „Фикус“, опраштајући се – маларија нас је сакупила, маларија разјурила…
Снажно смо загрлили један другога и пољубили. Још једном погледали смо на Водену, и сваки је пошао пут оних планина, одакле су допирали потмули пуцњи топова…