Могленске планине

Целе ноћи ишли смо по прашљивој равници и тек пред зору зауставили су нас у неким дудињацима. Говорило се да се налазимо у близини непријатеља.
Да ли од замора или мучног ишчекивања онога што сада треба да настане, људи су били ћутљиви и замишљени. Изгледало је као да у свима нама тиња једна иста мисао: остало нас је мало. Да ли ћемо и ми изнети читаве главе? Са противником се познајемо. Тешко ће бити… Онако неинтелигентан и жилав, надахнут јарошћу примитиваца, пре ће лудо погинути но што ће узмакнути. А и наши ће изгинути. И то на прагу своје куће.
– Ах, на страну уверења да ће на крају свеопшти мир победити – размишља потпоручник Љубиша – тешко је ипак при помисли, да нас више неће бити…
Мрачно звездано небо ћути. Страховита тишина лебди над земљом. Све нам се чини да и природа узмиче пред страшним призором, који ће настати са освитком дана.
Када смо се ујутро пробудили, пред нашим очима издизале су се огромне планине, као неки бедеми. Узели смо карту и осматрали.
Пред нама је Суботско поље. У почетном делу широко, а потом се све више сужава и као језик увлачи у Могленске планине. Засађено је дудињацима, избраздано и разривено врлетним потоцима, који хучно јуре са оних планина, ваљајући у долину стење и камење. А засеоци местимично, овде, онде, и нахерене куће вире тужно из оних дудињака, као красте на болесној кожи. Понегде украј пута издиже се високо дрво са гранама засутим прашином, а лишће се тромо опустило. У даљини негде видимо како се бели кречна земља и блешти на врелом сунцу. Све те трошне куће и тужни, спарушени дудињаци, и цела ова разривена долина, све скупа, подсећа на дно неке разлупане шерпење.
А трептава јара подрхтава са земље…
Онда се нагло дижу планине и висином својом заклањају небо. Преплићу се, укрштају, надвишавају, као изгужвана гомила, испресецана понорима и амбисима.
Могленске планине.
Десно се извија купасти Кожух, обрастао ситним шибљем и ретком шумом, разривен јаругама и попречним увалама. Лево од њега опружио се дугачки, питоми Преслап, што степеничасто нараста, а према хоризонту је раван као греда. По њему се зелене пусте ливаде као оазе, и овде, онде, издиже се по неко китњасто дрво. Напред се испречио Кукуруз, грбав и чворноват, обрастао трњем и вињагом, а над њим се натквесило Голо Било, суво, мршаво, пуно трошног стења, што одилази у дубодолину као каква река… Онде Ветреник. Искосио се, и својим стеновитим боковима одупро у околне планине. А при врху је испресецан као тестера, или се на његовој грбини оклембесиле стене, као слонове уши. Леви крај Преслапа губи се у врлетима и кршевима. На једноме месту ближе предњем крају, искочила гола стена, испуцала по површини као храстова кора, а на врху је шиљата као зуб раздирач у тигра, и небо пара. По боковима Ветреника између шуме од кестена нагучило се стење, чворновато као стиснута песница, и као да некоме прети… Коме?… Сигурно људима, који су дошли да поремете исконску тишину.
Још више лево је кочоперни Катунац, који се из равнице нагло извија и подсећа на неки огроман пласт сена. Негде је позади Гривица… Само једна дубока јаруга, па се напоредо пење Пожарска Коса, крива као леђа у једногрбе камиле. У једноме куту ове косе, међу стенама и кршевима назире се село Горњи Пожар.
Цео овај масив укршта се, збија, увале пониру. Онда лево избија Котка. А над свима овим планинама, тамо у даљини, огроман планински масив Добро Поље, обавијен облацима, који се лагано дижу и спуштају.
Пред овим природним бедемом зауставила се српска војска. После две године рата, тешког прелаза преко Албаније и мора, огромних мука и патњи, стајали су војници као изгнаници пред вратима своје земље… Тамо иза оних планина налазило се њихово огњиште. Све оне мисли, које су услед тешких и дугих напора биле замрле, васкрсавале су постепено пред овим плавим небом које је лебдело над њиховом домовином.
Негде на обронцима ових планина налазила се граница отаџбине. Узалуд гледају војници. Жеља им је да је виде само. Јер оне врхове посматрају и наши, са оне стране, и људи упечатљиво гледају не би ли се некако преко оних врхова спојиле њихове мисли.
Извиђачи се враћају. Кажу да се Бугари налазе у подножју ових планина. Према њима су Французи. Али пушка се не чује. Као да су они међу собом успоставили прећутно примирје. Тако се месецима гледају. Бугари неће да злоупотребе неутралност грчке територије, док су Французи исувише слаби за напад. А мештани снабдевају намирницама и једне и друге, и моле бога да овакво стање што дуже потраје.
Преко дана остали смо скривени међу шумарцима. Сунце је сагоревало. Чежњиво смо посматрали хладовите падине планина, где су се сада Бугари одмарали. А они нису ни слутили шта их чека.
Осматрамо дурбинима… Ретко се ко видео. Уочисмо једну путањицу и, пратећи њено вијугање, угледасмо и једну групу војника. Силазили су лагано и безбрижно. Одоздо су ишли неки коњаници. Срели су се. Сви су застали… Онда опет пођоше, сваки на своју страну. Видимо опет другу групу, где промиче између дрвећа. Ту је и нека тамна пруга… сигурно је ров. Али у њему никога нема. Вероватно је нека прихватница. Близу подножја опажамо неко кретање. Иду сасвим комотно. Можда је негде ту, у близини њиховој, главни ров, али ми га не видимо због дрвећа. Бугарски војници поскидали блузе и кошуље им се беласају. Нешто мало више горе сакупило се доста њих и… као да секу дрво.
– Ах, да ми је да их пошкропим једним шрапнелом, кô мачке би се разбежали – вели поручник Протић не скидајући дурбин са очију.
– Море немој они нас да угледају одозго! – заврте главом капетан Веља.