На леђима јежа

Ишао сам уском, кривудавом саобраћајницом, дубоком толико колико је човек висок. Са стране је штрчало црвенкасто камење. Био је то велики напор да се продре онолико дубоко у стеновиту подлогу.
Наиђох на место где је у ивицу ударила. разорна граната од мерзера, па је експлозијом проширила канал да би се и кола могла сместити. Около је било разбацано камење. Преломи стена били су свежи, што ме подсети да сам сада и ја на домаку тога мерзера. Пожурио сам да бих се дочепао неког заклона. Пео сам се на све већу висину и хоризонт се нада мном ширио.
Близу сам врха. Хтео бих да се окренем и видим како изгледа позадина са овога места. Али бојазан од мерзера гони ме стално напред и, већ задихан, готово се сударих са једним војником.
– Где је командир чете?
– Прошли сте.
Наопако.
– Како! – узвикнуо сам запрепашћен, јер сам претрнуо од помисли да сам могао тако и на врх да изиђем.
Пошао сам за војником. Недалеко од места где смо се срели он застаде и показа ми на један узан прорез са стране.
– Сиђите овуда.
Једва сам се провукао и почех силазити као у неки лагум. Нада мном у висини остала је уска трака неба. При дну наиђох на дебела храстова врата. На њима се налазила скакавица, која је била запета за ексер. За њу је привезан канап који је био провучен кроз једну рупу на вратима и висио слободно изнутра.
Закуцао сам на врата. Нико се није одазвао. Подигао сам скакавицу и отворио. Запахнула ме мемла. Према слабој светлости угледао сам дрвени сто, чије су ноге биле пободене у земљу, а иза стола кревет од дасака, застрвен шареним ћилимом. На кревету је лежала једна мачка! При светлости, и од лупе врата, мачка се протегли и умиљато изви на леђа. У једном углу била је прислоњена пушка, а на земљи је расуто неколико бомби. Све сурово и хладно. Само је мачка уносила неку интимност у ову подземну јазбину. Позвао сам онога војника. Он се одазва:
– Иди реци командиру да је дошао артиљеријски осматрач.
Вратио сам се опет у земуницу. У стању сам био да све схватим и разумем, чак и то зашто сам ја упућен овде. Али ми никако није ишло у главу откуда ова мачка у пешачким рововима. Помиловао сам је. Мачка се опружила и почела да преде. Обузело ме неко детињско расположење, те сам се сагао и прислонио своје лице на њену мекану длаку. Завидео сам овој мачки на срећи и спокојству. Али зачуо сам нечије кораке. Придигао сам се и ставио шлем на главу…
На вратима се указа висока и витка прилика, светлих очију и танких бркова. Придошлица на себи није имао официрских знакова.
– Капетан Стојановић… Драго ми је. Изволте сести – и показа ми на кревет. Он дохвати један сандук од муниције, стави га на бок, и седе. – Дакле, ипак, упутили су осматрача…
– Мени је речено да ћу од вас примити директиве. Извините… Ви сте командир јуришне чете?
– Да. Ви сте сад у рејону јуришне чете. – Он ме, учинило ми се, погледа значајно, као да је хтео да види утисак тих речи на мене. Ја сам га нетремице гледао, док сам руком, више несвесно, миловао мачку, која је лежала поред мене. – Ето видите, имамо и мачку.
– Откуда она овде?
– Пре мене становао је овде командир једне чете. А на овоме положају има тушта и тма пољских мишева. Једном, кад је спавао, миш му прегризао уво. А и мене су ујели за прст – командир ми показа ожиљак на великоме прсту леве руке. – И он прати војнике у село да му нађу мачку. Кад је он отишао, оставио ми је њу у наслеђе. Она је сада мој друг.
Оставио сам мачку и наслонио се на сто. Командир укрсти прсте и рече:
– Ево, дакле, зашто сам ја тражио осматрача… Овај се положај назива Јеж. Управо, ми се у правом смислу налазимо на леђима јежа. Туку нас бомбама, мерзером и свим осталим оруђима. И нико се овде није могао дуже задржати. Смењивале су се чете, јер су губици свакодневни. Сва наша артиљерија тукла је тај мерзер, и нико му ништа није могао. Од пре осам дана дошли смо ми овде. И ја сам се решио да се сада разрачунам и са њиховим бомбашима, и са тим мерзером. Терен смо извидели… У висини њихових ровова налази се једна огромна стена, и иза ње је постављен тај мерзер. Решили смо да једне ноћи извршимо препад ножевима и бомбама.
Мене подиђе неки жмарац низ леђа, а очи као да ми се замутише. Запитао сам га застрашено:
– А шта ћу вам ја ту?
На једном крају усана капетана Стојановића јави се једва приметан, ироничан осмех:
– Сасвим, сасвим, вас нећемо водити. Ви ћете из рова руководити баражном ватром артиљерије када се ми будемо повлачили. У току сутрашњег дана ви ћете регулисати ватру пете пољске и четврте брдске батерије на простору између наших и њихових ровова.
– Колико је далеко?…
Грр-у-у!
Дохватио сам се бесвесно за сто и мало подскочио. Срце ми је снажно ударало. Али наједном сам се застидео. Хтео сам да наставим одмах наш разговор, али сам тренутно заборавио шта сам хтео рећи.
– Ево, то је тај мерзер – командир изиђе до врата. – Где удари?
– Позади другога вода – зачу се глас одозго.
– Дојади нам. Али, пресешће им.
Говорио је прибрано као да су тамо немирна деца коју ће он штапићем умирити. Ја сам се непрестано мучио да се сетим шта сам оно хтео питати. А знам, било је важно. Али је утисак од ове експлозије био толико снажан да ми је моментално истерао све мисли из главе. Онако помућен, чистио сам земљу што је приликом експлозије пала на сто.
– Питате, колико је одстојање?
– Ах, да! – подсети ме наједном.
– Бугарске објавнице далеко су од наших педесет метара. А њихови ровови, и тај мерзер, тако… сто, сто тридесет. Можемо изићи да вам покажем.
Командир је ишао напред, а ја за њим. Изишли смо у главну саобраћајницу. После једно двадесетину метара пред нама се указа попречан ров, дубок до висине човека. Кроз прорезе на избаченој земљи, налазиле су се пушкарнице. На одстојањима лежале су пушке, чији су бајонети штрчали кроз пушкарнице у поље. По дну рова, била је расута слама која је била доста угажена.
– Овде је наш главни ров – командир ме дохвати за рамена. – Кад сте у рову, пазите да сте увек између отвора, јер они отуда мотре.
– А где су војници?
– Они су у заклонима под земљом, јер мерзер свакога часа гађа.
То може и сад да нас снађе – сетих се, али не рекох ништа командиру.
– Оно, истина – говорио је командир, као да хоће мене да умири – не погађа свако.
Погледао сам у настрешницу, да бих јој одмерио јачину.
– Али јасну прегледност имаћете тек са објавнице.
Шта ме снађе – мислио сам. Као неко послушно ђаче ишао сам за командиром, тешећи се да је и њему, ваљда, живот мио као и мени. Од рова се одвајала уска кривудава саобраћајница и протезала се још даље напред. Учинило ми се да смо зашли бескрајно далеко и замало да упитам куда ме води. Али пред нама се указа мало проширење, где је стајао војник у пуној ратној спреми.