На леђима јежа

Стога наш ноћашњи рад мора бити подељен. Чим престану наше ракетле да светле, морају се брзо склонити наше жичане препреке. Потом петорица има да улете с ножевима у њихове објавнице. Они обично ту држе два стражара, и њих двојицу треба заклати као пилиће. Да не зину!
– Ноћас их је било тројица – упаде каплар. – Један је покушао да бежи и убијен је на пољани, а двојица су убијена у рову.
– Откуда знаш! – запита командир.
– По кукњави.
– Јест, јест, чуо сам и ја – додаје други. – Кукали су обојица углас. Престали су тек онда када је Радомир сручио у ров две бомбе. Ја сам баш у тој смени био.
– Лепо. Потребна су ми, дакле, петорица. Ко хоће?
– Ја… ја… – зачу се више гласова.
Командир је одбројао.
– Тебе нећу – обрати се једноме. – Ти се стално саплићеш, чак и по равној земљи, а тек нећеш да се заплетеш у жицама.
Војници су се смејали.
– Данас ми обори наслоњену пушку. Срећом не окиде – дирају га.
Онај обори главу и смешка се постиђен. Командир га потапша по рамену и рече:
– Ти остани за другу групу. Приликом поласка, ти ћеш последњи да се провлачиш, па се копрцај у жицама као пиле у кучинама… Е, тако. Изиђите вас петорица… Ви ћете отићи лево од наше објавнице једно… педесет метара и ту ћете кроз њихове жице просећи канал. Онда један напред, остали за њим. Од вас петорице има да се направи једна змија. – Командир се обрати Драгану. – Извршићете после пробу са њима.
– Знамо, господине капетане…
– Ко носи, тај не проси. Ко учи тај се не мучи. Је ли тако?
– Тако је, господине капетане!
– Кад се провучете, ви ћете мало заобићи, да им наиђете иза леђа. И онда као мачке. У једном скоку. Главно је, не смеју да зину.
Командир је говорио оштро, гестикулирајући. Војници су гледали свога командира и несвесно се подавали његовим сугестивним покретима. Драган је био хладан и прибран. Стајао је наслоњен на зид, руку завучених у џепове чакшира, као да је овде била реч о некој спортској утакмици.
– Сада долази оно главно… Нас двадесеторица расподелићемо се у четири групе. По петорица. На исти начин пресећи ћемо канал – командир је кажипрстом и великим прстом подражавао маказама.
– Можда би боље било да направимо пролаз на два места – прекиде командира каплар.
– За наступање – тако је! Али приликом повлачења боље је да имамо на расположењу више канала… Ви знате како је кад се одступа. Најкраћим и најбржим путем. Гомилања не сме да буде.
– Ја бих још предложио, господине капетане – упаде Драган – да онај који приликом провлачења испод жица буде последњи, да тај на излазу из канала остави неки бео предмет, белу крпу, тако нешто, да бисмо знали где је канал.
– То је добро. Ми имамо овде широке, беле завоје, и нека последњи пушта кроз канал, а на крају нека стави гужву… Видите, тога се нисам сетио, а веома је важна ствар. Јер ко ће у мраку и оној гужви да нађе тачно место прелаза… За то се постарајте ви, Драгане. И са тим смо готови.
Сад настаје оно што је најважније… Кад смо већ прешли, онда мора да се сакупимо, да не бисмо са бомбама налетели један на другога. Прикупићемо се код непријатељске објавнице. Одатле у развијеном стрељачком строју, трком, право на њихове ровове. Знак за паљење бомби даћу ја. Једна половина баците бомбе лево од стене, а друга десно. Потом у неколико скокова, са ножевима, у њихове ровове. – Мускули на командировом лицу били су набрекли, а очи сијале. – Али не заборавите, наш крајњи циљ су они топови. Ко остане читав, нека заобиђе стену и сручи бомбе на топове. Јесте ли ме разумели?
– Јесмо! – говорили су одлучно војници.
Командир се обрати мени:
– Сад настаје ваш посао. Могу они лако да нам најашу за врат. Ви ћете бити на објавници. Са командирима батерија држаћете отворену везу преко телефона. Кад осетите да се ми враћамо, онда распалите што брже, што жешће, да им ватром запречите пут.
Запитао сам командира како ћу у мраку знати да су се сви наши вратили.
– То ни ми не можемо знати. Оставља се вашој увиђавности.
Претрнуо сам при помисли, ако би артиљеријска запречна ватра погодила наше на пољани. Изгинуће сви до једнога. Или ако у брзини наши топови подбаце… А шта ће бити ако команда стигне доцкан, па их Бутари натерају на жице… Место ме није држало. Желео бих да иницијатива не потиче од мене. Не размишљајући много предложио сам да неко од њих баци црвену ракетлу.
– Таман! – командир ме погледа, чудећи се. – Онда би нас при светлости ракетле побили као зечеве. А сем тога, тај који носи ракетлу може и да погину у бугарским рововима, и шта онда? – Али командир као да је разумео моју стрепњу, настави: – Не брините ви ништа. Кад осетите првога од наших да је пришао жицама, знајте, ту су около њега и остали… Дакле, тако. Ви ступите у везу са командирима и реците им да су они приправни. Уговорите то како знате. – Тада се окрете војницима. – Више немам ништа да вам кажем… Знате… Ко се чува и Бог га чува.
– Обућа! – добаци Драган.
– А јест. Цокуле имате да оставите, а навући ћете платнену обућу. Вечерас треба да смо нечујни као сенке, а лаки као срндаћи. Од оружја носићете само каме и по шест бомби… Сада је три часа. До сумрака припремите све што је потребно. А сад, Драгане, поделите их по групама и извршите пробу провлачења.
– Разумем!
– До виђења.
Кад командир оде, Драган плесну шаку о шаку и погледа војнике.
– Хајде одаберите се сами ко ће с ким, и тако станите. – Онда се обрати једноме: – А ти иди да спремиш дашчице.
Војници се узмуваше. Чују се гласови:
– Ранко, хајде са мном.
– Ти буди последњи.
– Хоћеш ли да будеш мој задњи?
– А јок, данас си се најео пасуља.
Каплар се насмеја.
– Ако се по томе одабирате, онда треба сви да сте челни.
– Има нас и оваквих и онаквих.
Али ипак, прегруписали су се.