На леђима јежа

– Вала, ако ти је згодно, стави и цокуле на главу.
Војници се насмејаше.
– Тако… Идите одмах и лезите. А вас двојица – командир показа на Драгана и мене – пођите са мном.
Земуница командирова била је осветљена. На столу су лежали његов револвер и шест бомби. Када смо ушли, мачка скочи на сто, и поче главом да трља око бомби, као да се умиљава. Затим оњуши револвер и стаде да га лиже.
– Осетила вазелин! – смеје се Драган. Узе на груди мачку и поче да је милује. – Ходите да чујете како преде.
Фр… фр… фр… – прео је мачак и жмиркао очима.
– Да човек позавиди…
– Вала баш – рече командир, седајући на сандук. – Да пређемо на ствар. Ноћас, после пола ноћи, извршићемо јуриш…
– Па ви рекосте…
– Рекао сам… Да. Али то је због војника. Напад ће бити око поноћи, и зашто би они дреждали четири часа. За то време не радећи ништа, мисле о свачему. Не спавају, мучи их стање ишчекивања и, кад их поведемо, они уморни. Зато нека се испавају до једанаест часова, а тада ћемо их пробудити. Намеравао сам да и вас двојицу стрпам у „кревет“, али сам се бојао да овај артиљерац не обавести батерије…
– Мислио сам на то…
– Знао сам… Хајде да вечерамо, а после, збиља можете и ви лећи. Ја ћу вас пробудити, јер сам спавао цело после подне.
За време вечере није се говорило о ноћашњем нападу, већ о општој ситуацији. Командир као да резимира догађаје у свету и вели:
– Сад је април осамнаесте. Руси закључили мир. Немци згужвали Румуне и сатерали уз Црно море. Централне силе шире се сада од Балтика до Палестине. На француском фронту се забарикадирали као ово ми овде, па ни тамо, нит овамо. Читам данас у новинама изјаву неког из позадине: „Са нама су Американци. Ми смо у стању да водимо рат још три године.“ Ха!…
– С киме? – запита Драган.
– Они сматрају људе као перпетуум мобиле… Чујем како су се пре неки дан састале наше и бугарске објавнице, измењали хлебове, дуван, и напричали се као браћа. Шта мисле они?
– Наравно, седе три године једни према другима, без смене, без одмора и размишљају.
– Ништа није опасније за морал трупа него дуга рововска војна. Ја вас, господо, уверавам, ако се остане овако у рововима још једну годину, доживећемо да ће једног дана изићи изван ровова и наши и њихови, и објавиће крај рату. Јер тада сигурно неће више бити ни Драгана, ни онога Косте „Турчина“, ни коњичког поручника Рајка, који замећу кавгу по цео дан, а ни лудога учитеља Стојановића…
На улазу се појави војник.
– Господине капетане, нестало нам ракетли.
– Ево ти сандук овде, и понеси га. Сад долазим и ја. Вас двојица прилегните, а у једанаест ја ћу вас пробудити.
Командир је замишљено гледао у правцу врата.
– Откуда сада ово?! – говорио је забринуто, ослушкујући пуцње што су учестано допирали из бугарских ровова.
– Да не мисле они да нам врате за оно од прошле ноћи? – вели Драган.
– Видећемо… Почели су овако од девет часова. А оном њином мерзеру као да је пред главу.
– Наредио сам да се склоне сви који ће сада на јуриш, како од њих не би неко страдао.
– То сте добро учинили… Само, требало би да смо са њима. Хајдемо тамо! – Командир стави шлем и опаса револвер. На излазу из своје земунице застаде. – Милојко, ти ћеш остати… Сад, ако је суђено. Све што имам, овде је. У сандуку, при врху, налази се списак мојих ствари. Остај здраво.
– Здраво се вратили! – пожели му посилни.
– Дај Боже! – и командир одлучно пође.
Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи. Звезде су тамнеле. Све што је живо прилегло је на земљу. Пушке су праштале. Тешке гранате рововских топова парале су земљу, уз заглушну грмљавину, између саобраћајница. Камење је летело.
Утрчали смо у лагум. Онако у шлемовима, са спуштеним каишевима око врата, са опасачима и бомбама, војници су стајали неми.
– Јесте ли спремни?
– Јесмо! – одговори један за све.
– Причекаћемо још мало – рече суво командир и приђе отвору накренуте главе.
– Нешто су се много узмували – вели један од војника.
– Нека се изакају, па ће се смирити – одговара командир. – Ми смо старе чекалице.
Сви они подсећали су ме на осуђенике који су остављени на белом хлебу. Али, изгледа ми, они тога нису били свесни. Зачудо, били су прибрани, као да не иду у смрт. Можда су мало нестрпљиви и желе да се убрза стање ишчекивања. Кад већ мора да буде, нека дође што пре.
Паљба као да посустаје.
– Ви знате куда треба да пођете одавде?
– Знамо, господине капетане.
– Још једном вам напомињем: пазите да не истрчавате један испред другога.
Војници почеше да затежу блузе и притежу бомбе. Један шкљоцну маказама. Каплар изађе испред земунице и поче да мокри.
– Свршавајте, шта ко има.
Изиђоше још неколицина испред заклона. Командир се шалио:
– Попусти тако, понеки пут, петља…
– А јок, господине капетане, него тек онако.
Пуцњи су све ређи.
– Наредите, нека ови наши престану са ракетлама – рече командир једноме, а потом се обрати Драгану: – Сад нека се отворе пролази кроз наше жице.
Ближио се одсудни час, и лака дрхтавица прожимала је тело. Нерви били затегнути…
Напољу овлада тама. Кроз отвор земунице видео сам у даљини где жмирка једна звезда. А њу гледа и позадина, која мирно спава. Командир погледа на часовник. Извадио сам и ја свој. Била је поноћ и петнаест минута. Још као дете слушао сам да се ово време назива „глуво доба“, кад излазе мртваци. А многи ће од ових кроз који час лежати мртви. Иако сам увиђао да је све ово што мислим грубо од моје стране, мисли су се невољно наметале. Вилице су ми се лако тресле, те сам гризао усне да бих прикрио своје узбуђење. Командир се окрете мени:
– Ја мислим, време је! Обавестите батерије, и онда дођите да нам јавите.
Пожурио сам на телефан. Командир брдске батерије одазвао се одмах. Али пета пољска не јавља се. Ломио сам нервозно прсте. Ово чекање личило ми је на вечност… Тада ми је тек било разумљиво зашто се пешаци љуте на артиљерце. Да сам командант, сменио бих одмах овога командира, или бих га натерао на јуриш са овима!
Једва једном добио сам везу. Говорио сам лагано:
– Све је спремно. Сад ће поћи. Будите приправни.