На леђима јежа

– Будите без бриге – вели равнодушним гласом командир батерије.
Замислио сам тада батерију… Уморни војници седе поред топова и дремају. Командир је у земуници поред телефона и пије каву. Љут је, вероватно, што су га узнемиравали и замишља како он ноћас обавља неко херојско дело.
Заборавио сам тренутно да бих то исто и ја радио.
Враћао сам се полако да им бар за који секунд продужим живот. Они су једини који сачињавају војску и свесно залажу своје животе. Сви ми остали ситни смо према овоме који стоји крај пушкарнице на мртвој стражи и звера у мрачну ноћ…
Командир ме је гледао упитно.
– Све је готово! – саопштио сам му мало несигурним гласом.
Командир заћута. Онда се накашља. Лице његово као да се згрчи, а очи блеснуше. Прелете погледом преко војника и проговори одлучним гласом:
– Другови, у име Бога! – Она петорица који су одређени да нападну објавнице, нека изиђу!… Ви знате… Задатак морате извршити најбрже… Не плашите се. Знајте, да ни поштена свадба не може бити без крви, а камоли рат. Полазите!
Кратак поздрав и ова петорица излетеше нечујно из земунице.
Вратио се и Драган. На његовом лицу огледала се детињска радозналост и неки понос због важности посла.
– Да ли је потребно да их надгледамо? – запита Драган.
– Нема потребе. Сви ћемо сада проћи кроз отворе међу нашим жицама, и остаћемо у лежећем ставу пред њиховим препрекама. – Он се исправи. Изгледао је као неки див. – Војници!… Храбро, у име Бога. Напред! – и командир први пође.
Остао сам последњи. Глава ми је тешка. Како бих сада радо спавао, ту на земљи, ма где било. Али чисто сам се уплашио од самоће у мрачној земуници, те потрчах за њима. Они су брзо и нечујно одмицали. Чуо се само бат мојих чизама и звек мамуза. Ишао сам на прстима. Када су стигли у ров, они се расподелише на две стране и изгубише се у мраку.
Пошао сам сâм кроз саобраћајницу, ка објавници. Мрачно је толико као да сам обневидео. Иако су се око мене налазили свуда људи, осећао сам се нелагодно. Јер они као да нису били људи, него утваре које гамижу, и пред мојим очима нешто трепери. Лупио сам о зид. Подигао сам главу и погледао навише. Звезде су трепериле. Да ли ко види одозго? „Боже, ако те има, спаси их… спаси“ – шапутале су моје усне. Сетио сам се Драгана. Било ми је криво што га нисам запитао да ли има кога.
– Ко је?
А, ту сам.
– Артиљерац осматрач.
Неко се у мраку помери.
– Колико вас има овде? – питао сам.
– Нас двојица и телефониста.
Један се пресамитио преко рова и нешто осматра. Мало затим окрете се и сасвим полако шапну:
– Изишли су и сад леже пред бугарским жицама.
– Зар се види?
– Назирем ове у близини, али оне даље не видим.
На фронту се све утишало. Само подаље прасне понека пушка. Негде лево блесну ракетла и светлост обасја простор пред нама. Онај се свуче у ров.
– Да их само не примете – стрепи један од војника.
– Господине потпоручниче, зову вас на телефон.
Прихватих слушалицу.
– Шта је, мајку му, докле ћемо да чекамо? – пита командир пољске батерије.
Рекао сам му полако да се сада привлаче и секу жице.
– Како?… Не чујем. Као да су вам пуна уста хлеба. Говорите гласније.
Од муке трупкам ногама и стежем песницама. Не смем да говорим гласније, јер се бојим, чуће они са бугарских објавница.
Понављам истом јачином гласа. Чини ми се да ме је разумео, јер рече: „Добро, добро“.
– Секу жице… чујете ли? – пита један.
Заиста одјекује неки шум. Онда престане. Затим наново.
– А где су она петорица?
– Они су већ зашли под бугарске жице, па их не видим.
Хтео бих и ја да осмотрим, али стрепим да баш тад не плане пушка. Уверавам себе да таква радознала осматрања и не спадају у мој задатак. Ја им могу користити и на други начин. Али онај један се пресамитио преко бедема, као да је на прозору своје куће.
Запитао сам овога поред мене да ли су дошле њихове мртве страже.
– Стигли су малочас. Чули смо како копају.
Као да ме нешто смлати. Пред нама треба да се сада обави клање људи „без јаука“. Окрећем се у месту, и нервозно парам ноктом о длан.
– Пст! – учини овај у рову. – Прешли су… Дижу се.
Ослоњен на зид, раширених очију, бленуо сам у ноћ… Ништа се није чуло. Према звезданом небу оцртавао се грудобран. Једна звезда наизменично се дизала и спуштала иза бедема, баш онако као што и ја дишем.
Наједном крик.
– Ускочише!
Чују се неки нељудски гласови, као режање зверова, онда мумлање, пригушено јаукање, болни узвици и нека псовка кроз стиснуте зубе. Очајна борба, као да се нешто вала, крши… Потом отегнут ропац. Затим кратко, испрекидано. „А, а, а!“ – као жудња за последњим дахом.
Клап, клип, кљоц! – чује се како убрзано секу жице.
– Готово! – вели онај. Он се сада испе на ров и остаде усправан. – Поклаше их ка прасце!
Иако сам тај догађај представља нешто страшно и ужасно, осетио сам се на један мах примирен. Пролаз је сада слободан. Све што сада следује, по суштини збивања не изгледа ми тако непосредно. Издигао сам се мало, још мало. Назирем сплет од жица, и испод њих као да опажам неку тамну змијасту пругу.
– Ено их! – показа ми војник у једноме правцу.
Земља се пода мном мало обурва, и тада ми одједном паде на памет, како је у истом ставу, пројектујући се према звезданом небу, погинуо потпоручник, водник. Иако су њихове објавнице уништене, обузе ме неки страх, и ја слетех у ров. Војник остаде.
– Силази доле! – опоменух га.
– Извлаче се… Дижу се… Трче десно… Скупљају се.
Опет ме обузе немир. Као да осећам неки кобни дах, нешто ме гуши. Смета ми чак и каиш од шлема. Повлачим га прстима надоле. Чини ми се, лакше дишем. Хтео сам нешто рећи војницима, али очекујем свакога тренутка прасак бомби и, распињући се између дужности и стравичнога ишчекивања, у овом одлучном часу, малаксао сам.
Каписле запуцкеташе.
– А-ха! – учини неко.
– Пазите на њихово повлачење.
Кроз ноћ блесну пламен и грмну експлозија. Друга… Онда се проломи отегнуто: Гр-р-р-р-р! као стотину громова. Гр-у! Гр-у! Ура! Ура! Гр-у! Ваздух се ускомеша. Одјекнуше планине и урвине. Отпоче прасак пушака. Митраљез. Наш рововац урликну. Гр-у! Гр-у! Гр-у!… „Јаој!“ Ларма, повици. Гр-у! Земља се тресла. Тамо пакао. Експлозије не престају, Лево свитну ракетла из бугарских ровова. Господе! Ду-ду-ду-ду! Штектао је негде пушкомитраљез… Лево и десно осу брза паљба.
– Где су наши?
Војник промоли главу.
Фиу! Фиу! Фиу! Гр-у! Гр-у! Гр-у!