На леђима јежа

Сад опет наш рововац. Бугарски шрапнел писну над нашим главама. Друга, трећи. Гр-у! Гру! – разлеже се прасак бомби.
Дохватио сам телефонску слушалицу. Да ли је време? Али ми руке дрхте.
– Где су? – питам очајно.
У овом одсудном часу осећање дужности као да је у мени пригушило сваки страх. Не осећајући више себе, као избезумљен, скочио сам на ров са слушалицом у руци. Цело моје биће претворило се у страшно, продорно око. Фиу! Фиу! Ах, само да их видим. Гр-у! Још их нема… Ду-ду-ду-ду!… Неко трчи пољаном. Принео сам слушалицу устима. Али још не! Не!… Ено га и други. Фиу! – баш поред главе. И десно се наши повлаче… Као сенке. Лежу поред жице.
– Ало, четврта, пета, бараж, бараж, бараж! – викао сам ударајући ногама. Земља се обурва пода мном и ја падох. Викао сам и даље. Бараж, чујете, људи!
Као оркан, са таквом снагом и силином налетеше наши шрапнели. Као ројеви свитаца почеше да свиткају, стварајући непробојни зид у висини рова, али главна маса челика сручи се на бугарске ровове. Прибили смо се уза зид. Није била стопа земље на коју није ударила куглица. Земља је прпорила од удара. Ракетла сину. Пољана је била празна.
– Прекини паљбу!
Нема пустош… Још једино у ушима нешто хуји од силнога праска.
Телефон је свирао.
Јављао се командир пете батерије.
– Каква је ситуација? – пита отуда.
– А… шта му га знам. На пољани нема никога. Наше још нисам видео… Будите и даље у приправности – извештавам га.
Али они из позадине гледају догађаје на фронту другим очима. Они би хтели да знају све, до танчина.
– Је ли био напад, или није?
– Био је, био, али не знам шта је са њима. Известићу вас одмах.
– Ви, као да спавате тамо – љутну се командир и затвори телефон.
Дошло ми је да му…
Потрчао сам назад у ров… Био сам уверен да су уништили бугарске топове, те сам ишао слободно. Стрепео сам шта је било са људима. Мислио сам на Драгана. Војници су стајали у групама и живо причали. Чујем где један вели:
– Разнели смо их у парампарче!
– Где је командир? – питао сам.
– У великој земуници. Тамо сви идемо.
Командир се подбочио рукама. Дисао је брзо. Његови нерви као да су још напети.
– Јесте ли добили ватру на време? – запитао сам га.
– Добро је. Хвала! – рече, али се видело да је мислио на нешто друго.
Двојица су једноме превијали руку. Другоме је са чела цурио млаз крви.
– Иди, реци, нека сви дођу овамо – нареди одсечно командир.
Био је замишљен и мрачан. Таквог га раније нисам видео. Ако су успели, зашто је зловољан. Али, где је Драган, питао сам се са страхом.
– Јесте ли успели? – обратио сам се командиру.
– Готово је! – рече доста суво и хладно.
– Запамтиће нас дуго – вели један војник.
– Бугарски артиљерци нагрнуше у један заклон, а ја за њима бомбу.
– А шта је са топовима?
– Не постоје више…
– Нису се надали. Кад смо утрчали у ров, њихови пешаци нагрнуше да беже, па се сабише у гомилу…
– Аух, мајко моја, што су кукали!…
Војници су наилазили. Командир је гледао у правцу отвора, као да некога очекује. Онда се обрати војницима:
– Где је наредник Драган?
Језиво ћутање. Командир се уједе за усну и лагано обори главу.
– Ваљда ће наићи – рече неко бојажљиво.
На улазу појави се још један нарамкујући. Око десне ноге имао је бео завој. Он уђе ћутећи и ослони се на зид. Стајао је на једној нози. Његово лице грчило се од болова.
– Има ли још кога горе?
– Нема. Ја сам последњи.
Командир уздахну, приђе отвору и погледа у небо. Војници су се пребројавали.
– Нема Раденка, ни Стојана…
– Видео сам кад је Тоза пао код њиховог топа.
– Чуо сам кад је каплар јаукнуо пред жицама, кад смо се враћали…
За петорицу нико није знао да каже. У ове нестале убрајали су и наредника Драгана.
– Ја сам га видео кад је ускочио у бугарски ров…
– Био је поред мене кад је запалио бомбу, и ставио је у топовску цев…
– Чини ми се, видео сам га кад се враћао…
– Господине капетане, осам је нестало, а тројица су рањени.
Командир као да се прену.
– Нека се одмах пусте ракетле и прегледа терен. Ако је ко остао рањен, да се по сваку цену извуче – говорио је скрушено командир.
Зауставили смо се у рову. Сви војници стајали су поред пушкарница.
– Господине капетане, неки од наших запомаже.
– Сад ћемо видети.
Ракетла је пробијала тмину и у висини се распрсну. Светлост се разли. Командир размаче циглу којом је била затворена пушкарница и погледа. Његово лице се грчевито скупи, и кроз стиснуте зубе гласно јаукну. Одмаче се и налакћен на ивицу рова обухвати главу.
– Сиромах! – процеди.
– Ено га наредник Драган, где виси на жици – говоре војници.
Пришао сам…
Пред самим отвором, куда су били изишли изван бугарских жица, висило је непомично тело наредника Драгана. Једна рука била је издигнута и закачена за жице, док је тело млитаво лежало. Глава клонула.
Пред мојим очима се замагли… Одмакао сам се… Да ли је могуће!… Малопре био је жив. Као у каквом бунилу слушам како војници говоре да на пољани виде још тројицу који су непомични… Али један, изгледа, одаје знаке живота.
Командир се трже и позва поднаредника. Говорио је полако, реч по реч, као да прибира мисли:
– Спреми људе… Скините наредника са жица… и извуците… онога рањенога. – Онда застаде погнуте главе и окрете се мени:
– Пођите са мном!
– Потребно је да обавестим батерије.
– Нека иде каплар.
Рекао сам каплару шта треба да јави и пођох за командиром.
У земуници командировој посилни запали лампу и затвори врата. Командир, не говорећи ништа, отпаса револвер и стави на сто. О појас је била прикачена једна бомба, и командир се загледа, па као да говори са самим собом:
– Не могадох да је извучем, закачила се.
Онда баци шлем на кревет, протрља чело и скрушено седе. У земуници је владала гробна тишина, као да међу нама лежи мртвац. Мачка се протегли и скочи му на крило. Он је погледа, потом превуче руком преко њених леђа, климну главом и тихо проговори:
– Е, мој, „Баћко“ – тако су звали мачка – нема више нашег доброг друга Драгана. – Лице му је било непомично, али његове очи се овлажише и две крупне сузе скотрљаше се низ преплануло лице. Он махну главом и уздахну: – Шта ћете, ваљда му је суђено… Одвраћао сам га, молио… аја! Био је поносан…
– Да ли је имао кога од породице?
– Мајку и једну сестру – командир шмикну кроз нос и руком превуче преко очију. Затим ме погледа отворено и прибрано: – Ваша улога је завршена. Хвала вам лепо. Ви се сад можете вратити, док је још ноћ. Даћу вам војника да вам понесе ствари и покаже пут…
Била је зора кад сам се приближио нашој осматрачници на Катунцу. Сунце се рађало…
Лука и Војин били су тужни. Причали су ми да је јуче нагло позлило потпуковнику Петру и однели су га у болницу.
Нас тројица седели смо замишљени, као да смо изгубили оца, најрођенијег друга. Осећали смо се као сирочићи, без игде икога…