На леђима јежа

– Шта има ново? – запита командир полако.
– Завезали су још два звонцета – одговори стражар, исто тако тајанственим гласом.
– А-ха, да видим.
Стајао сам беспомоћно, и као да ме је обузимала нека вртоглавица. Увиђао сам да сам на граници својих моћи и ако би се нешто десило, не знам како бих се снашао.
Командир се одмаче.
– Приђите да видите.
Пред мојим замагљеним очима појави се нека гужва, читав сплет од жица и гвоздених шипки, испреплетаних толико густо да се између њих ни змија не би могла провући. Овде-онде рупа. Између жица израсла трава. Прва је мисао била: овуда Бугари не могу лако да прођу. Ово ме сазнање мало охрабрило. Гледао сам кроз уски прорез смелије. Између наших и бугарских жица налазила се кратка зараван. Њихове су жице исто тако замршене као и наше. Позади жица, с оне стране, било је неколико ровова… На педесет метара. Онда иза ровова објавница пружала се мало заобљена чистина, на којој је било нагучено камење, као бодље у јежа. На крају тамо видели су се бугарски ровови, и отуда су зјапиле пушкарнице.
– Видите ли ону огромну стену лево? – пита командир.
– Да. Изгледа као нека мања кућа.
– Иза те стене сместили су два топа. А сад да вам објасним. Када будете регулисали ватру батерија, треба да удесите тако да се наши шрапнели распрскавају на двадесет метара испред њихових ровова.
Схватио сам… Али ми је чудно било, зашто је земља испред ове наше објавнице толико разривена, као да је неко орао. Запитао сам командира.
– Њихова стражарећа одељења излазе ноћу, и бацају бомбе на нашу објавницу. Дању их нема.
– Зашто?
– Зато што им нисмо дозволили да ископају саобраћајницу од њихова рова до оне објавнице, као што смо ми ту радили. И они могу само ноћу да приђу. У зору се повлаче. Али ипак, ми их и дању држимо под оком… Одвешћу вас сад на још једну објавницу. Можемо.
Мислио сам, доста ми је и ово што сам видео. Али то не могу, и не смем да кажем командиру. Причало би се по целој Моглени како се артиљерац уплашио.
Враћајући се, погледао сам у нашу позадину. Учинило ми се као да видим и нашу осматрачницу на Катунцу, и сетио сам се своје земунице… А овде је живот стално у смртној опасности. Чудим се овим људима како они не зазиру много од смрти. Да ли је код њих урођена храброст, или висока свест о дужности?…
– Лезите! – викну командир.
Прућио сам се по земљи. Он само чучну. Страховита експлозија запара земљу, и камење прелете преко наших глава. Дах ми је стао. Дрхтим, па ми дође да му кажем: не могу више да глумим храброг човека. Доста ми је и ово што сам видео!
– Ето, тако, по цео дан – говорио је мирно командир. – Мораћемо да му смрсимо конце што пре. Овако се више не може.
Дакле, и њима је тешко, мислио сам. Осетио сам неко задовољство због свога страха… У близини нашој учесташе пушчани пуцњи. Куршуми су фијукали. Командир је ишао усправан кроз сплет од ровова, затим окрете опет у правцу одакле је допирао прасак пушака. У висини раније објавнице наишли смо сада на другу. Војник на стражи и не окрете се већ је и даље мотрио кроз уски прорез, држећи чврсто пушкомитраљез.
– На шта гађаш? – запита командир.
Војник окрете хитро главу да види ко пита, па, гледајући и даље кроз пушкарницу, одговори:
– Избацују земљу, па гађам тамо.
– Пази добро! – рече командир, тапшући га по рамену.
Када смо силазили, питао сам командира откуда је малопре знао да ће наступити експлозија.
– А, то да вам објасним. Ви сте навикли на прасак топа. Међутим, овај њихов рововац има пуцањ… као када би неко ударио јаче чекићем о даску.
Командир ме је поучавао као ђака, али без ироније, која је иначе својствена пешацима кад разговарају с артиљерцима. Ишао сам послушно за њим. Следовао сам му са пуним поверењем. На његовом лицу оцртавала се добродушност, а по светлим и проницљивим очима могла се увидети извесна култура и интелигенција.
– Господин капетан је активни официр, или из резерве?
– Учитељ. За време мира учим децу како се рукује оловком и пером, а за време рата пушком и бомбама – говорио ми је идући стално напред. – Уосталом, данас смо сви једнаки. Бранимо отаџбину.
Погледао сам га у врат, и паде ми у очи велики ожиљак. Зар му није доста – сену ми кроз главу.
Командир пређе главни ров, и поче се спуштати једном стрмом саобраћајницом. Застали смо наскоро пред неком подземном пећином, три, четири метра под земљом.
Изнутра је допирао тежак задах масти, коже, људског зноја, све измешано са мирисом земље. Моје су се очи једва привикле на полутаму. Свуда наоколо, на малом постољу од дасака, застрвеном папрати, лежали су војници један до другога. Неки су били свучени, али је већина обучена и са фишеклијама око појаса. Испод глава ставили су своје ранчеве.
Кад уђосмо, четворица се придигоше. Остали су спавали.
– Останите! – нареди им командир.
Још као дете читао сам негде како се спроводе тешки осуђеници на нека далека острва. Трпали су их у мрачне кабине бродова стиснуте једне уз друге. Та представа веза се наједном за ову стварност.
Командир ми рече:
– Овде је заклон за двадесеторицу. Преко дана се одмарају. Петорици је дозвољено да се свуку, а остали су у пуној ратној спреми. – Онда се обрати једном војнику: – Како се сад осећаш?
Војник устаде.
– Мало ми трне раме. Али, добро је…
– Приликом експлозије мерзера, полети један камен и удари га у раме. Пет дана није могао да креће руком. – Командир се окрете војницима: – Па хоћемо ли да се разрачунамо са тим мерзером? Ево, дошао нам је и артиљерац да нас помогне.
– Вала, господине капетане, досади ни кљуцање по цео дан…
– Како ви наредите – одговара други.
– Да ми је да му сручим једну бомбу у цевку, па шта буде са мном.
На средини заклона висило је једно велико звоно. Сигурно преко нега објављују време рада, мислио сам. Командир примети шта посматрам, па ће рећи:
– Ово је звоно преко жице у вези са објавницом. Ако стражари примете неки покрет код непријатеља, они одозго зазвоне за узбуну и ови одавде истрчавају у ров.
На улазу се појави један војник са џаком.
– А, је ли хлеб? – запита командир.
– Како је са исхраном? – питао сам.
– Док нисмо ископали саобраћајницу која води у нашу позадину, било је, богами, тешко. Храну су добијали само ноћу. Сада је већ исхрана редовна.
– Господине капетане, каже комесар да ће ни даје месо сваки други дан, јербо се јавила болест… „фрки-фрки“.