На леђима јежа

Командир погледа у војника, онда у мене, па се насмеја.
– Знате на шта мисли?… Мисли на болест „бери-бери“, која долази услед једностране исхране месом. Јест, знам, јавили су ми телефоном. – Он се обрати мени. – Војници су почели у последње време да поболевају све чешће од те болести. Зато ће нам од сада давати више зељасту храну.
Командир пође, али на излазу застаде.
– Јесте ли направили платнене ципеле?
– Јесмо, господине капетане.
Идем за командиром и мислим за шта ли ће им те платнене ципеле кад у саобраћајницама штрчи шиљато камење.
Командир успори ход, говорећи ми:
– Оваквих лагума на моме одсеку има десет. Унеколико смо заштићени… Сада још само да вам покажем земуницу мога водног наредника. Ту ћете и ви становати.
– А зар немате кога официра?
– Имао сам једнога, али је он пре три дана погинуо. Изишли су увече из рова и почели да намештају жицу. Бугари осете и припуцају. Мога водног официра убију, и једнога војника ране.
Иако је командир давао утисак душевнога човека, говорио је о смрти свога друга некако хладно, као и да није реч о живу човеку, с ким је јео и пио, а који је сада мртав. Али командир као да одговара на моју мисао, настави:
– Он је већ пети водник кога губим за последњу годину дана.
Смрт је дакле овде свакидашњи догађај.
Ишли смо кроз читав сплет саобраћајница, као кроз какав мравињак, и нађосмо се опет пред једним лагумом.
Са окренутом главом према отвору, зачешљане косе уназад, у кошуљи са заврнутим рукавима, лежао је на кревету од дасака наредник водник, и читао једну књигу. Скочио је са кревета и погледао нас готово буновно. Сасвим лежерно изговорио је своје име:
– Драган Спасић.
Онда је погледао у мене, затим у командира, као да очекује неку заповест, приправан да је изврши одмах.
– Спасићу, довео сам вам „цимерколегу“.
Он ме погледа и на његовом лицу јави се детињски осмех.
– Молим…
Командир се обрати мени:
– Сад… како сте вешти, сместите се.
– Има, има довољно места. Нас двојица ћемо овде – и Драган показа на даске – посилни ће доле.
– Е, тако. Хајд, сместите се, а ја одох да наручим каве, па дођите код мене.
Овакав срдачан пријем, ови дубоки заклони, све ме је то мало ослободило. Ове људе из јуришних чета замишљао сам као нека чудовишта, обрасла у браде. А наредник, међутим, има нежно, потпуно избријано лице, и косу зачешљану „а l’embuѕqué“.
– Пошто ја ноћу морам да се дижем, то лезите ви уза „зид“ – реч ми наредник Драган. – Имате ли ствари?
– Остале су ми у земуници код командира.
– Слушај – обрати се неком, који је стајао у мраку – трчи горе и донеси.
Тек сам тада приметио његовог посилног.
– Шта читате ово?
– „Злочин и казну“, од Достојевског.
– Ви сте ђак?
– Студент права…
– Откуда ви овде?
– Неко мора бити…
– Знам… али јесу ли вас одредили, или сте добровољно дошли?
– Колико нас год има овде, сви смо се добровољно јавили… Нас сто осамдесет. Претходно смо били на курсу, па су нас упутили на један сектор десно. Од пре неколико дана налазимо се овде.
Заћутали смо. Мрак се почео спуштати. Пушчана паљба је све чешћа… Ја сам се и раније дивио пешацима, али сада као да сам наишао на нове, мени непознате људе. Они живе својим животом… Да ли је та смртна опасност драж њиховог живота или је код њих развијена нека висока свест о дужности, која је непозната онима у позадини. Не дају утисак авантуриста… Сви имају блага, интелигентна лица, примирена, готово ледена. Таман хтедох да га запитам за разлоге који су га навели да се јави у чету која је унапред жртвована, кад се појави војник са мојим стварима.
– Звао вас командир на каву – рече улазећи.
– Имате ли покривач?… Е, онда оставите, па ће мој посилни разместити. Изволте.
Напољу нас запахну хладан планински ваздух. У саобраћајницама срели смо куваре са казанима. Они се прибише уза зид, те морадосмо да прескочимо казан. Осетио сам мирис пасуља. Хтео сам и да загледам у казан, али сам се сетио мерзера, а саобраћајница је откривена, те сам пожурио да се што пре склоним. Да не бих погрешио пут, пропустио сам Драгана напред. Нешто лупи… Претрнуо сам и прибио се уза зид. Драган је ишао мирно, руку завучених у чакшире. Потрчао сам за њим.
– Седите, господо – и командир нам показа кревет.
Драган узе мачку и поче да је чешка испод врата. Она завали главу и зажмире.
– Донеси шољицу потпоручника Драгомира – рече командир посилном. – У њему смо изгубили доброг друга. Али умро је лаком смрћу. Стајао је изнад рова – командир се обрати Драгану. – Знате ли, контролисао сам после. Привукао сам се до жица и посматрао наш ров. Тачно… Види се. Ми смо најистакнутија тачка…
Грр-у-у!
-… Они су са њихове објавнице видели лепо његову силуету према звезданом небу и узели на нишан. Ударило га посред срца. Пао је са рукама у џеповима од чакшира. Када су га војници после нашли, учинило им се као да спава… Изволте, господо, служите се.
Руке су ми лако дрхтале, те сам једва прихватио шољицу. Уверавао сам себе да оволика моја малодушност долази свакако од болести и да ћу се најзад и ја привикнути. Али они су били хладни као стена.
Наиђе поднаредник са једном цедуљом за требовање бомби и муниције. На његовом лицу видео се осмех.
– Шта ти је толико смешно? – пита га командир потписујући требовање.
– Удари сада мерзер горе и један камен, оволики, тресну у порцију онога Милована из Житковца. Све му разли пасуљ по лицу и оделу. Ето га горе где се јада: „Волео бих да ме је ударио у леђа, него што ми просу вечеру.“
И командир се насмеја.
– Слушај, вечерас појачана опреза. Скрени пажњу људима, а то учините и ви, Драгане, на бугарски ров код оног краставог камена, где су почели да копају саобраћајницу.
– Разумем!
– Ракетле што чешће. У међувремену бомбе на њихове објавнице.
И док позадина лупа главу решавајући тактичке задатке, дотле се сва та њихова писања своде овде, у првој линији, на две реченице, и једно: „Разумем!“
– Интересује ме, господине капетане, какви су вас разлози руководили да се пријавите добровољно за командира јуришне чете? – питао сам командира.
Он ме проницљиво погледа и поче да глади један брк. После кратког ћутања проговори:
– Посматрао сам своје војнике, па сам исто питање постављао самом себи… Ви свакако знате да су сви војници јуришне чете нежењени и добровољци. Међу њима има доста и таквих за којима нема ничије око да засузи. Са некима сам чак и разговарао…