На леђима јежа

Видите… Сви се они могу поделити у три групе. Прво, – командир сави прсте и онда пружи палац – једни сматрају рат као неко животно опредељење. Сељак на пример оре, сеје њиву, гази блато. Наиђе град, и цео усев му потуче. Али он не ропће. Тако је ваљда морало бити…
– А и шта би могао друго да ради! – додаје Драган.
– Наравно. Из једне се коже у другу не може. Тако је ваљда опредељено… Пред тим неразјашњивим проблемом, он се мири и вели: судбина!
– То су фаталисте…
– Јест. Рат је, дакле, њихово животно опредељење, а смрти нема без суђена дана. – Командир се замисли, онда продужи: – Кад се сетим у каквим сам све тешким ситуацијама био, па изишао читав… човек то не може да објасни другим начином, него да каже: судбина. Нема смрти без суђена дана.
– Ја у то не верујем… То је само пуки случај – вели Драган.
– Случај?… Приликом одступања, тамо још код Смедерева, кренемо ми на јуриш. Дочека нас немачки митраљез. Војници су падали као снопље. Кад дође ред на мене, он прекиде. Онда један скок, и настави даље. Обазрем се. Око мене сви мртви. Нагнем да бежим. Он поче да гађа мене, куршуми су прштали около, али ја се дочепах рова жив и здрав. Е, је ли то случај?
– Знам. Али ако ви сматрате да вам није суђено да погинете данас, онда, молим вас, изиђите на ров испред њихових објавница.
– Ех… није него, знаш… Човек тада излази изван оквира онога што му је опредељено. Чак и наш народ каже: „Не играј се са судбином!“… Човек здраве памети тако нешто неће да уради.
Командир сркну каву, а затим настави:
– Друго… Има прилично велики број војника који рат сматрају за своју дужност. А дужност је висока етичка појава којом је прожета велика већина нашега народа. То је присна увиђавност једног члана према другом, или према друштвеној заједници. И зато ја сматрам да је погрешно мишљење многих, који верују да смо ми по рођењу ратнички народ. Не!… Није истина! Они извршавају само свесно и савесно примљену обавезу да бране своју заједницу, своју отаџбину. Ван тога, они не желе да се туку ни с ким. Код многих, овај појам није јасно изражен. Они магловито предосећају да тако треба да буде. Такви су обично најинтелигентнији. Има их који се свесно жртвују. Такав је овај наш Драган.
– Хвала на комплименту! – смешка се Драган.
Командир се обрати мени:
– Изложићу вам његов случај… Дошло је наређење да се упути у Француску, где треба да заврши школу. И ја сам хтео пре два дана да га разрешим. Ни да чује… Каже, чекајте, да извршимо јуриш на овај мерзер…
– Дозволите, господине капетане: наредба је пала у незгодно време. Већ четири дана припремамо војнике за тај јуриш, и сад, уочи самога напада, ја треба да се повучем у позадину…
– Ама, путујте ви…
– У данашњем времену наша је прва дужност…
– Јесте ли чули?
Махнуо сам главом. „Нов свет“ – паде ми на памет.
– Хајде донеси вечеру! – окрете се командир посилном.
Ми се подигосмо да војник размести судове. Случајно, у мраку, нагазио сам на бомбу и тргао сам се, као да сам змију отровницу додирнуо… А над нама су пушке праштале. У близини негде припуцаше топови. Војник припали слепи фењер, али ипак, зарад сигурности, затвори врата. Сад смо били као у гробници. Да бих растерао мучне мисли, запитао сам командира за ону трећу групу војника.
– А-ја!… Јест. У трећу групу долазе они за које би се могло рећи да су авантуристи. Ако је војник, он мисли да ће са овога места најлакше доћи до пљачке. Ако је официр, за њега постоји само фронт и варијете. Средину не подносе. Са положаја одлазе право за Солун, где се не трезне по неколико дана. Направе тамо масу скандала и враћају се право у своју земуницу, као да је ту њихова права и једина кућа. Као кад весели људи промене локал…
– Али они за време мира не успевају – додаде Драган.
– Изгубе се. У нормалним приликама за њих нема хлеба. Гоњени унутарњим немиром, они се лаћају разних послова, а ниједан не свршавају. Незадовољни су. Протестују, све критикују, све им нешто смета. Најзад, сломљени годинама, тону у свакидашњи живот као џандрљиви старци… Али за време неких метежа, они су на челу. Они су ти који воде, али им у последњем моменту преузимају вођство други.
Вечерали смо неки охладнели паприкаш, коме се на површини ухватио лој. Паде ми тада на памет како би ове порције код Луке летеле низ падину… Али команир и Драган јели су мирно. Командир је вадио велике комаде меса и бацао мачки испод стола.
– Добро, господине капетане, ви расподелисте нас добровољце. А шта мислите за остале трупе? – запита Драган.
– Постоје исте групе и тамо, само са додатком две нове. Прва…
– Односно: четврта.
– Да, четврту групу чине они који… немају куд. Хоће, неће, мора… Врше свој посао савесно, јер иначе биће кажњени… Дисциплина, параграфи, преки суд, смртна казна… Овамо, онамо, приклоне главу и „лежу на руду“. Они пуцају, да не буду убијени. Они сањаре о својој кући и чезну за животом. Сматрају за највећу добит ако их лако ране, те се тако дочепају позадине. За то време не мисле они на рат, као да се више никада неће вратити у ров. А кад им истекне боловање они ошљаре дан-два уз пут. Али ипак стижу најзад пред жицу…
– Број таквих је, сигурно, највећи – каже Драган.
– Разуме се. Волео бих да видим тога коме је мило да погине. Али, тек, било овако, или онако, посао се врши.
Запитао сам командира за пету групу.
– А… они су цвећке позадине. Забушанти. Срећом, те њихов број није велики… Ни онима из четврте групе није рат толико мио. Али је у њима развијена савест, и у душама својим носе светињу домаћег огњишта… Међутим, у забушантску групу долазе они способни, који сада маневрују по Француској, Италији, Швајцарској. Њима ништа свето није. Ни окупирана отаџбина, ни поробљена породица. Они немају ни части, ни поноса, ни савести…