На леђима јежа

– Али они ће у мирној земљи водити прву реч – каже Драган.
– На жалост, тако је… Господо, можемо на посао. Драгане, вечерас треба непрекидно бацати бомбе, да не би везивали за жице звонца.
– А зашто везују звонца? – питао сам наивно.
– Зато што се приликом напада не чује добро шкљоцање маказа, а звоно прави ларму. Онда у том правцу пуцају… Ви вечерас немате никаква нарочита посла, сем ако хоћете сами да видите како изгледа кад се бацају бомбе.
Командир ме је тако љубазно нудио, као да ћу тамо гледати неку представу.
– Врло радо! – рекао сам излазећи.
Драган је отишао до војника. У заклону сам остао ја сам. Мрак је и ништа се није видело. Пипајући дохватио сам кревет и сео. Изван земунице чуо сам ударе поткованих цокула наших војника, који су некуда одлазили. Сигурно сада поседају ровове. Опет ме мучила осамљеност. Иако сарађујемо на истом послу, артиљерци се тешко привикавају на овај живот међу пешацима. Или је то ваљда страх од смртне опасности. Падоше ми на памет речи командира Стојановића: „Никоме није мило да погине“. Те и њима. Али су већ стекли навику, и лакше подносе… Хтео бих да креснем жижицу, али не знам докле допире светлост. Онда сам прилегао и слушам… Негде лево проломи се експлозија… Пушке праште овде, онде… Чује се фијук куршума. Како ли је онима на објавници?
Имам утисак као да су се неке адске силе, пламене, искежене, убиствене и страшне поставиле горе, спремне да зарију отровне канџе… Напољу је ноћ… А командир вели: „Изволте да видите“… Чудно. Ти људи као да нису од крви и меса. А грозно је погинути, још у оваквој страшној ноћи… Бар да је војник поред мене. Сетих се Грује. Њега сада носе у позадину. Ослободио се мука.
Лежим на кревету и сасвим изненада присетих се излагања командира о својим војницима. У коју ли категорију ја долазим… – паде ми на памет. Али моје су мисли сада немирне и никако да се приберем. У даљини трешти митраљез. Ватра се осипа целом дужином фронта. Наједном блесну светлост, млечна, бела светлост, да на зиду саобраћајнице угледах сваки камичак. Ракетла… Мрачан хоризонт блештаво трепти… Сенка као да нараста и саобраћајница као да тоне у понор… Тама. Так-тук, так, тук… Ду-ду-ду-ду–ду… Фи-у! Неко је силазио. Накашљао сам се да бих му ставио до знања да некога има унутра.
– А, ви сте ту? – проговори Драган. – Зашто у мраку?
Рекох му да не знам где се налази светиљка.
Он кресну жижицу и из једног угла извуче фењер. Млитава светлост обасја предмете. На кревету сам угледао своје ћебе. Војник је набавио и неки јастук испуњен сламом.
– Концерат почиње – рече Драган. – Ако вас интересује како бацамо бомбе?
– О, дабоме – говорио сам усиљено прибраним гласом. Али толика њихова љубазност почиње већ да ме љути и плаши.
Он седе на кревет и скиде цокуле. Испод кревета извуче неке платнене ципеле и навуче их.
– Зашто ће вам те ципеле?
– Да се не чује, и да се не бисмо клизали. Ми сада излазимо изван рова.
Слушао сам некада како глумци пред излазак на бину осећају извесно узнемирење. Неки се чак и крсте. Али на лицу овога младића није било ни трага узбуђења, иако се излаже свакога часа да буде убијен.
– Можемо – рече, затежући каиш шлема.
Ишао је испред мене, лако, без шума. Ја сам се рукама придржавао за зидове саобраћајнице, да не бих лупио о неки шиљати камен. Ракетла блесну. Ја се сагох, као да се кријем од некога.
– Слободно, сад нема опасности. Саобраћајница је довољно дубока.
Подигао сам главу, и очи ми засенуше од блештавог сјаја. Ракетла се спуштала лагано, толико споро да је изгледало као да се и не помера. Али негде у даљини опажам и црвену светлост. Они тамо траже помоћ артиљерије.
Стигли смо у главни ров. Према светлости ракетле видим сада војнике, целом дужином, где седе и пуше. Сваки пети стоји и гледа кроз отвор пушкарнице. Ракетла се спуштала брже. Час свитне јаче, па замре. Околни предмети подрхтавају. Наједном утонусмо у мрак. Драган застаде.
– Да причекамо док привикнете очи… Пст! Светомире, јесу ли отишли? – запита неког Драган.
– Тамо су. Чекају вас – одговара онај из мрака. Драган се окрете мени:
– Сад идемо на објавницу. Хајдете лагано за мном. Ако не видите држите ме за каиш. Онда се опет обрати некоме: – Чим чујете наше бомбе, бацајте одмах ракетлу. Пушкомитраљез нека добро пази!
Ухватио сам га за каиш. Приликом овог непосредног додира осетио сам се мало примирен, као да је његова хладнокрвност прешла унеколико и на мене… Ишао је, чини ми се, журно. Газио сам несигурно и он ме готово вукао. Био сам савијен, јер ми је изгледало, ако се исправим, одлетеће ми глава. Драган наједном застаде, да сам налетео на њега. Био сам још увек сагнут.
– Колико вас је? – питао је шапатом.
– Четворица.
– Ви станите овде. – Драган ме дохвати за рамена и приведе близу пушкарнице. Осетио сам на образу кундак од пушке, која је већ била истурена кроз отвор. Мало сам претрнуо. Пуцао сам из топа толико пута, али из пушке никада.
– Ти, Чедомире, удари у жице, међу звонца, а нас двојица ћемо у њихове ровове… Хајд сад!
Извили су се као мачке један за другим изван рова и бешумно полетели у ноћ… Нешто запуцкета, као оне дечје жабице, и онда се сручи читав пљусак страховитих експлозија. Стиснутих вилица и сав згрчен, стајао сам прибијен уза земљу. Дах ми је стао. Нешто се сломата покрај мене. За њиме други, трећи. Ракетла сину. Одонуд, из бугарских ровова, припуцаше пушке. Наш пушкомитраљез поче да штекће. Разнобојне ракетле наше и бугарске ринуше у густу тмину. Мерзер груну. Наш рововац десно као да заурла. Из објавнице бугарске допире јаук рањеника. Одбијено пушчано зрно језиво запара ваздух. Фи-у! Гр-р-ру!… Гр-р-у! – поче да туче непријатељска артиљерија по нашим пешачким рововима. Наши пустише црвену ракетлу. Бау-ћиу-гру! – почеше и наши брђани да рију по бугарским рововима. Јаук допире и са бугарских објавница, и из наших ровова… „Мајко… браћо!“ – разлеже се кроз ноћ. А небо као да је буктало од разнобојних пламенова.