На леђима јежа

Имао сам утисак као да сам неповратно изгубљен, и да неће нико изнети читаву главу… Али при светлости ракетле видим каплара, који је баш сада бацао бомбе, како сасвим хладнокрвно завија цигарету. Онда облизну папир, залепи и заврну крајеве. Његово лице је изгледало као саливено од челика. Ставио је цигарету у уста, и почео да пипа по џеповима. Извади кремен и припали цигарету. У бугарским рововима је неко јечао. Каплар повуче дим цигарете, жмирећи, потом испусти дим, и палцем руке показа у правцу бугарских објавница. Једна страна лица развуче му се у осмех.
– Ова објавица има ноћас да нестане – говорио је више у шали.
Паљба је малаксала. Ја сам се мало охрабрио, те запитах: хоће ли они опет да бацају бомбе? Мени је већ доста било.
– Сад долазе други. Тако ћемо се смењивати целе ноћи.
– Ено га један! – викну осматрач и дохвати пушку.
Драган скочи.
– Стој!… Остави га, рањен је.
Престрављен, погледао сам кроз отвор. Побауљке вукао се бугарски војник ка својим рововима. Ракетла наново сину. Из ровова позади нас припуцаше пушке и онај се приклони земљи…
Осећам како ми се вилице тресу, као у грозници. Сав сам дрхтао. Убише човека!
– Ми смо готови – рече Драган.
Ишли смо журно.
У рову је Драган издавао наређења за даљи рад. Друга четворица требало је да иду. Ови остављају пушке и из једнога сандука узимају бомбе. Чујем да је једна разорна из бугарског топа ударила у настрешницу и двојицу ранила. Већ су их однели. Али све је то ништавно према ономе што сам видео горе…
Чинило ми се као да нестајем. Пред очима ми је треперило од неке унутрашње напетости, па ме и слух напушта.
Вратио сам се у земуницу. Посилни Драганов ми је помогао да скинем чизме. Сав клонуо спустио сам се на кревет. Војник ме покри. Обузела ме је нека зима, и са ужасом сам помислио шта ћу сад да радим ако ме спопадне маларичан напад. Посилни ми додаде кутију са хинином. Завалио сам главу на јастук и посматрао дебеле греде положене једна уз другу. Изнад њих, постављене су друге, али само попречно. А одозго је земља… И кроз тај моћан заклон као да видим онај леш на пољани.
Целе ноћи је грувало и земља ми падала на лице… Пред зору се смирило и Драган се вратио. Тада сам тек приклопио очи.
Прошло је већ две године откако су се наши пешаци укопали на овоме месту. Људи су рили као кртице и већ је био израђен читав сплет од ровова, саобраћајница, траверза, лагума, као да ту живе примитивни људи, из преисторијског доба.
Војници су већ навикли. Хране имају у изобиљу и људи би живели ипак некако угодно, да нема онога мерзера који по цео дан „кљуца“, као да неко длетом бије у главу.
Дан је био свеж и сунчан. У рововима су остали само дежурни. Остали су спавали. Телефоном сам затражио четврту брдску батерију, која се налазила око четири стотине метара позади пешака.
– О, „мистер“ – јавља се отуда командир. – Одакле говориш?
Казао сам му.
– А, ти си дошао због онога баража. То је иначе мој сектор. Елементи су готови. Ниси морао да долазиш због тога. Могао сам комотно и ја одавде… Слушај, да не бисмо одали нашу намеру, ја сада нећу гађати… Чујем, био си у Солуну, као болестан. Ако можеш, дођи данас мало до мене, да ми причаш…
Наишао је командант пешачког пука, пуковник. Био је без еполета, а у руци је држао штап.
– Одакле ћете осматрати? – запита ме.
– Одавде, из рова, господине пуковниче.
– А не, морате ићи на објавницу.
– Али, ја исто видим и одавде.
– Не знам ја… Имате ви артиљерци често обичај да разманете по нама. За мене ће то бити гаранција, да вас ставим на најистакнутије место. Ако вам се што деси, неће ми бити жао, јер сте настрадали од топова којима ви управљате.
Објашњавао сам команданту како се сада даљина не цени одока, већ помоћу прецизних даљинара.
– Не дам ја марјаша за те ваше справе, откада ми онај хаубичар удари у ров па ми које поби, које рани, једанаесторицу…
Тај ми је случај био познат. Покушавао сам да одбраним командира батерије.
– Шта? – разрогачи очи командант. – Нећете ваљда да ми доказујете да је командант дивизије био крив за тај случај. Онде где ја намислим, хоћу ту да ми гађате…
Било је узалудно да му доказујем како све то умногоме зависи од ратне муниције, која се сада ради на брзину. А услед дуготрајне употребе, ни оруђа нису више прецизна. Поздравио сам команданта и пошао на објавницу. За мном је ишао телефониста, који је одмотавао телефонску жицу.
Ово неповерење командантово изазвало је наједном у мени неко неспокојство. Познавао сам добро технику артиљеријских оруђа и знао за природно растурање зрна. А између наших објавница и бугарских ровова нема више од седамдесет метара. Наши шрапнели треба да експлодирају негде на средини, дакле ту, испред саме наше објавнице. А пољска батерија гађа са даљине од хиљаду две стотине метара… Објавница се налази готово у обухвату оне просторије коју захвата природно растурање зрна. Али пешацима не вреди говорити. Они знају своје…
Погледао сам кроз уски прорез на објавници. Непријатељске жице су на више места искидане, да су слободни крајеви жица штрчали навише. Бугарске објавнице биле су потпуно разорене. Наш војник на стражи рече ми да је ноћас бачено око сто двадесет бомби. Мало подаље лежао је леш оног бугарског војника.
Ветар је дувао и уз цику струјао између жица. На фронту је била тишина. Ваздух је био прозиран и чист, а преко бугарских ровова видело се надалеко плаветнило неба. При косим сунчевим зрацима светлуцали су бајонети из бугарских ровова. Војник кога сам затекао на објавници седео је и, онако окренут сунцу, задремао.
Дозвао сам командира пете пољске батерије.
– Но хвала богу да се једном јавите – вели ми командир. – Ови из дивизије накачили су ми се на осматрачницу и непрестано питају кад ћу отпочети. За њих је ово разонода.
Замолио сам командира да почне са што већом даљином и онда тек нека смањује одстојање…