На леђима јежа

– Наређено ми је да обавим гађање са што мањим бројем метака, да не бисмо одали нашу намеру. Одстојање ћу мерити према великом камену иза кога је онај мерзер.
Чекао сам неких четврт сата. Телефониста ми јави да ће батерија отпочети сада. Стајао сам наслоњен уз вертикални усек и гледао кроз челичну плочу избушену ситним рупицама. Из даљине допреше пуцњи и одмах се над главама нашим усковитла ваздух, оштро цикну и пред нама праснуше шрапнели. Три су пребацила, а један је експлодирао изнад велике стене. Извештавам о томе командира.
Сад је требало скратити даљину. Али ова објавница је отворена према нашој позадини, и ја сам се стао окретати осматрајући где бих могао да се склоним. Казао сам војницима да се прибију за зид, где сам и ја пришао. Нисам ни чуо пуцањ топа, кад непосредно изнад наших глава пуче шрапнел, и стотинама куглица се сручи међу жице. Остали су пали на средину између наше објавнице и бугарских ровова. Ветар је дувао према нама, и нанесе димове шрапнела изнад нас.
Скренуо сам пажњу командиру да је један шрапнел експлодирао више моје главе. Молио сам да обрати пажњу, јер можемо лако ми да настрадамо.
– Шта да радим! Елементи су за све топове били исти, па видите и сами. Морамо остати при овоме. Пустићу још само један, контролни плотун.
Док сам разговарао са командиром, пешак изви главу и повика:
– Ено га! – и сручи се у заклон, где се сав згрчи.
Погледао сам га у чуду, питајући се шта му би наједном. Али од страшне експлозије заглушуше ми уши, и замало да испустим телефонску слушалицу.
– Ало… ало… ало! – понављао је командир батерије. – Ало осматрачница.
Једва сам се прибрао и јавио командиру.
– Чујете ли ме?… Осматрајте!
Позади нашега заклона куљао је дим.
– Како га опази? – питао сам војника.
– Како да га не видим, славу му његову, велико је кô прасе.
Чују се топовски пуцњи. Димови шрапнела искитише пољану. Известио сам командира да је сада све добро испало. Паљба је прекинута и вратио сам се у главни ров.
При повратку видим да је разорна граната мерзера ударила у место где се саобраћајница од објавнице спајала са главним ровом. Експлозија је направила проширење од два метра. Свуда наоколо лежало је разбацано камење.
– Е, кад би хтео да нам овако скроз прошири саобраћајницу, добро би било – смеје се командир. – Јесте ли свршили посао?… Сад сте слободни до два часа, а тада дођите к мени. Добро би било да мало прилегнете.
Рекох му како не бих хтео да узнемиравам Драгана, који целе ноћи није спавао. Желео бих да одем до наше рововске батерије.
– А, до поручника Косте „Турчина“. Сила је то једна… Умирио је он Бугаре, да се живи не чују… Хајде, Станко, роде мој, одведи господина потпоручника до нашег рововца… Њега Бугари да ухвате, одрали би га живог. Поздравите га с моје стране.
Спустили смо се саобраћајницом до онога широкога канала, где су јуче истоваривали муницију. До овога места се доноси пешадијска и артиљеријска муниција коњима, хлеб и остале намирнице. а одатле војници на раменима разносе лево и десно.
Ишли смо лагано уском саобраћајницом, која је била паралелна са главним ровом. Пели смо се све више. На страни према непријатељу била је набацана земља. Погледао сам на супротну страну, према позадини… На висини преко хиљаду и осам стотина метара, дизали су се таласасти брежуљци, на којима су смештене артиљеријске осматрачнице. Иако су изложене ватри непријатељских батерија, ипак, далека је то позадина. Не бије их у главу мерзер, не слушају звизак куршума и не плаше се изненађења из бугарских ровова.
А тамо, у оној измаглици, налази се Солун. Мравињак људски… команданти… казамати…
Преда мном је четинарска шума, сагорела и искидана од бомби и граната.
Два света…
– Шта мислите, господине потпоручниче – запита ме Станко – када ће се завршити овај рат? Две године гинемо на овим положајима, и ни маћи.
Објашњавам му да исход рата не зависи од нас, већ од наших савезника. А они су моћни и силни.
– Знам, али нас ће нестати – говори забринуто Станко.
– А откуда ти у бомбашима?
– Па, ка велим, да убрзам рат, не би ли једном отишли својим кућама. – Станко застаде. – Господине потпоручниче, довде је наш одсек. Одавде држе пешаци.
Разлике нема. Ровови се преплићу, сливају и губе у подземним лагумима. Сретосмо војнике у пуној ратној спреми, где носе једног рањеника. Око његове главе налазе се груби, крвави завоји. Склонисмо се мало у страну.
Чује се с некоје стране зврјање аеропланског мотора. У Могленској равници припуцаше топови и у висини угледасмо димове од шрапнела. Осмотрисмо и аероплане. Од њих смо бар на положају мирни.
Станко окрете навише, ка рову. Чује се неки жагор.
– Овде је земуница командира треће чете.
Од саобраћајнице којом смо ишли спушта се стрм нагиб. При дну се налази отвор од земунице, где угледах тројицу. Сигурно су официри. Играли су карата. А и шта би друго радили, кад су готово живи закопани. Не хтедох да им се јављам, већ продужисмо даље.
Наишли смо на главни ров. Пушке прислоњене уз вертикални усек испред пушкарнице. На растојањима су стајали војници. Неки су били леђима окренути непријатељској страни, и као да су дремали. Други су посматрали кроз пушкарнице. Један је седео и од црвеног тисовог дрвета резао неку кутију. Имало их је који су били скинули блузе и требили се од вашију. Наиђосмо и на групу војника који су се нечему смејали.
На врх мотке набили су џак испуњен сламом. Поврх њега направили су гужву од крпа, да личи на главу, а одозго ставили шлем. Један је полако дизао мотку, и шлем се помаљао изван рова. Около шлема прштала је земља од куршума из бугарских ровова.
– Шта радите? – пита их Станко.
– „3афркавамо“ бугарске стрелце. А никако да га погоде – говори један смејући се.
Ишли смо погнути да би били испод висине пушкарнице. На извесном растојању наилазимо на попречне саобраћајнице, које одводе некуд у позадину.
Пред нама се појави широко, четвртасто проширење, где угледасмо мали рововски топ. Војници су скочили да нас поздраве.
– Где је господин поручник?
– Ево, овуда.
– Станко, сад можеш ићи – рекао сам и спустио сам се кроз стрми канал. На отвору земунице угледах Косту.
– О… здраво друже – Викну радосно и лупи ме по рамену. – Милосаве!… Деде пусти једну салву, у почаст нашега госта.