На леђима јежа

Горе се зачу неко трупкање.
– Какву салву? – питао сам га.
– Не питај! Хајде да видиш.
Молио сам га да не прави галаму. Доста ми је тога. Али он је ишао напред те се нађосмо код оног топчета.
– Највећу! – наређивао је Коста.
– Човече, дошао сам да на миру поседим. Остави, молим те. Што изазиваш ватру?
– Ти си под мојом моћном заштитом. Ни длака не сме да ти „фали“.
Два војника су из једне рупе с тешком муком извлачила огромну бомбу, која је на задњем крају имала један продужетак као чеп а са крајњих обода бомбе пружали су се широки наставци као крила. Била је два пута већа од топовске цеви.
Покушао сам још једном да одвратим Косту.
– Удри! – наређивао је одлучно. – А ти гледај горе и ништа не брини.
Граната излете и труну у бугарске ровове, као да је тамо треснуо гром. Коста се насмеја.
– Шта велиш?… Не дам ја ове моје прангије за све твоје брдске топове. Ћиу-зврц, ћиу-зврц!… Кингири мингири. А ово, бато, кад ролне, осећаш као да те диже у небеса. – Ха! – вели поносно Коста.
Његово лице је озарено и ведро. Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу.
– Хајдемо!… Посилни!… Отвори ону моју паприкаш конзерву, и подгреј на баруту. Донеси чаше за вино, коњак.
Земуница пространа и облепљена сликама голишавих жена, исечених из разних часописа. А на једноме зиду налазила се урамљена фотографија неке младе жене, која, опруженом десном руком, придржава крај вела, којим је обавијено њено тело. Пришао сам тој слици. „Un tendre ѕouvenіr, а mon Koѕta сhéгі… Daesy“ – писало је у једном углу слике. Погледао сам Косту. Разумео је мој поглед.
– Женска и по!… Нашао сам је у Беас-кули. Друже, провео сам код ње шест дана и шест ноћи. Ја њој паре, а она мени слику. Али не жалим. Једва чекам кад ћу опет у Солун. – Размештајући чаше по столу: – Кад пођемо у Србију, други ће понети паре, а ја немам ништа више до те слике. Али… „Нек лаје, док траје. Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети.
– Иначе, како живиш?
– Као цар. Не дај боже горе. Команданти ме не обилазе… Јер знаш… овде је вуна, вуна. На седамдесет метара су Бугари, па нека изволе. Кингири мингири!… Деде служи се – он накрете чашу са коњаком. – „Јамајка“ рум… Свиђа ти се?
Он седе на једну троножну столицу, а ја на кревет од дасака.
– Јаве ми пре месец дана да ће доћи да ме обиђе командант дивизиона артиљерије. Врши човек инспекцију… Знаш!… – Коста намигну, а потом запали цигарету. – А овде се код једног истакнутог митраљеза налази један коњички поручник. Али не од оних легалних. Пардон. За време рата нисам имао част да их видим. Него један од оних, који је по казни преведен у пешадију… Кажу, није био погодан за позадину, јер је имао чврсту кичму… Ја, сунце им њино, јеси ли видео?
– Не знам на шта мислиш.
– Уместо да се ови наши положаји сматрају као места достојна људи од части, достојанства и карактера, они нас сматрају као последње вагабунде. Који год скриви нешто у позадини, они њега по казни на фронт. Само кад је у питању овај другар, коњаник, он је по појмовима људи, који живе у рову, частан човек. Ми смо га овде оберучке прихватили. Али позадина мисли да га је тиме казнила… Е, кад је таква и таква ствар, онда чекај, синко мајчин! – Коста превуче шаком преко лица. – Позовем овог поручника и нас двојица се договоримо… Кад су нам јавили да се приближује командант, он пусти митраљез, а ја распалим рововцима. Удри, удри, удри! Отпоче и бугарска артиљерија. Онда опаучи наша. Лом се направи. Од команданта ни трага, ни гласа.
– Али како се са тим мире пешаци?
– За пешаке је главно да ја пуцам. Да могу, терали би они мене и дан и ноћ, јер су тада једино мирни. Они тада спавају у рупчагама као кртице. Зато ме пазе као мало воде на длану. Слушај – обрати се своме посилном. – Иди реци некоме да позове поручника Рајка. Видећеш га сада. Није далеко.
– Гађају ли Бугари?
– Хм!… Дотерао сам их, па су сад као девојчине. Преко пута мене поставили су један мерзер, не би ли ме ућуткали. Преварили су се. Нису ми знали нарав.
Од првога дана ми смо установили кључ. На његову једну, ја бацим три, на његове две, ја шест. Па сад изволте. Ако ја почнем први, па ми он одговори, тада бијем дотле док они преостали Бугари не попадају у „снефест“. Сад су ме упознали добро, онај мерзер не сме жив да се појави… Здраво! – И он принесе чашу да се куцнемо.
Војник донесе у порцији врућ паприкаш и стави на сто. Онда из једнога сандука извади две виљушке и хлеб.
– Овде, друже, немамо тањира. Мораћемо из једне порције. Изволи. Шта ради, богати, онај рмпалија Лука?
Причао сам му о Луки и свима редом…
На улазу се појави висока фигура једнога официра у лакованим чизмама и коњичкој униформи.
– Рајко Филиповић, коњичко-пепшадијскомитраљески поручник. Иначе, сада на боловању на леђима Јежа.
– Главу даје, ал’ мамузе не скида – дира га Коста. – Седи на кревет и, пошто немам виљушке, умачи прстима.
– Пре свега, бароне, ти заборављаш, примо: да сам ја ритер, и секундо: да ја не једем конзерве.
– Ово друго, грофе, чини деведесет и девет твојих разлога. Молим… Хоћеш ли вино?
– Ритери се не питају, већ се служе. А њихово господство одлучиће са: да или не.
Дође ми да се насмејем начину њиховога опхођења. Да бих их увео у природни разговор, запитао сам:
– Откуда ви, конички официр, у пешадији?
– Потписати је дошао у сукоб са законима позадине.
У недоумици сам да ли да примам за озбиљно овакав начин разговора, или да почнем и ја, као и они. Коста је разумео моју колебљивост, те ми се обрати:
– Понудили га да буде апсанџија у Солуну, а он одбије. Када су га запитали за разлог, он изјави једном свом другу: „Савест ми не допушта да чувам невине људе!“ Онај га достави, и они ти њега хоп! – у пешадију, на најистакнутије место.