На леђима јежа

– Јежу на леђа – додаје поручник Рајко, и сручи чашу вина у уста. Потом лупи чашом о сто и узвикну: – Хо-хо-хо!
– Чудим се, грофе, како те не ухапсише? – пита га подсмешљиво Коста.
Поручник Рајко широким замахом руке принесе цигарету устима. Онда хитро повуче руку и удахну. Испуштајући шумно дим, он се обрати Кости важним гласом:
– Бароне, примо: водили су рачуна о моме господству… Секундо: било их је на лагеру толико да за мене није било места… – Он се онда обрати мени: – Са које планете долази господин?
Коста ме предухитри:
– Брђанин, па је дошао код бомбаша. Они се спремају да кидишу на онај мерзер. Можда ће тај јуриш још ноћас извршити.
– А, тако. Господин, дакле, гине у мртвом углу.
– Немој да се љутиш! – Коста ме лупи по колену. – Он је добар човек.
– То је лепо од вас, бароне, што ме тако заступате… Слушај, друже – обрати се тек сад Рајко природним гласом Кости – хоћемо ли да их помогнемо?
– Немам наређење, јер ће они свакако то у тишини да изврше. Уосталом, ако устреба, ми смо увек за гужву.
Рајко се протегну. Онда изокрену главу, и у том ставу, раширених руку, остаде, гледајући фотографију.
– Сад, кад пођем у Солун, да ми даш адресу ове женске. – Он се окрете Кости и важним гласом: – Знаш, бароне, право је.
– Хоћу, грофе. Другови смо у смрти… можемо и у животу.
– Јест, бароне… Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну… Уосталом, бароне, дувани ме. Посилни, шта чекаш?
Војник приђе журно и припали му цигарету.
– Ах, стани, грофе!.. Сад се сетих. – Коста извади из уста цигарету и наслони се рукама о колена, издижући при томе рамена. Грофе, ви сте митраљезац.
– Тако „рекућ“, бароне.
– Молим… Грофе, колико вам митраљез пуца у једној минути?
– Ја кажем триста. А ако ваше господство, бароне, не верује, онда нека броји.
– Усвајам разлоге уваженога грофа. У том смислу, нека ми господин гроф одговори: кад митраљез пали у једној минути три стотине метака, онда, колико времена треба дотичноме митраљезу да испали милијарду метака?
Поручник Рајко се намршти, као да размишља. Онда обухвати шаком образе, повлачећи прстима низ браду и поче да увија длаке.
– Ја мислим… четири дана и четири ноћи.
– Ха-ха-ха! – насмеја се слатко Коста. – Драги мој… шест година, четири месеца и четрнаест часова.
Рајко га погледа у недоумици.
– Да, да – потврђује Коста. – Цело сам јутро то рачунао…
– То ти је оно: докон поп јариће крсти. – Али Рајко се прену. – Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш. – Рајко пружи руку према Кости и рашири прсте. – Бароне, реците ми, колико има прстију?
– Пет.
Рајко пружи и другу руку и рашири такође прсте.
– А сад?
– Десет.
– А колико ће имати десет руку?
– Сто.
Рајко скочи и плесну рукама.
– Ето ти твоје математике!… Не знаш! Уважени бароне!… Десет руку има педесет прстију, а не сто. Посилни, услужи господина кавом – показивао је прстом на себе.
Коста ме збуњено погледа, махну главом и насмеја се.
– Е, изради ме на брзину.
Њихово ведро расположење прешло је и на мене, те сам за моменат заборавио на страшну стварност.
Али време је било да идем. Испратили су ме обојица далеко, шалећи се стално уз пут, као да шетају неким парком… Позадина их је упутила на грбину Јежа да погину. Али они су остали насмејани, као да пркосе смрти. један другоме су придали звучне титуле „грофа“ и „барона“ и себе су изнели на висину Могленских планина, одакле немарно пљују на целу позадину…
Кошчати, а вижљави, стиснутих вилица и оштра погледа, улазили су бомбаши редом у полумрачни лагум, и прибијали се један уз другог. Њих двадесет и пет. Они су одређени да погину вечерас. Онако збијени, телима својим чинили су непробојну масу, из које су цаклиле светле очи, племените, дрске, смеле и одважне, које су стремиле истом циљу, да сможде противника па макар се занавек заклопиле. Ћутали су. Командир прелете очима преко свију.
– Јесу ли сви ту?
– Сви су!
Командир је размишљао кратко време. Чуо се само шум са таванице од миша, који је гризао греду. Из даљине је допирао потмули пуцањ топова.
– Другови! – проговори командир. – Добио сам наређење да у току ноћи извршимо напад на бугарске положаје у правцу велике стене, иза које се налазе смештени рововски топови. Према аеропланским снимцима, та се стена пружа у дубину десет до петнаест метара, и непосредно иза ње налазе се два рововска оруђа. Наша артиљерија ништа им није могла. Ти топови месецима наносе нама штету и много пута је и сам наш положај био доведен у питање. Из дана у дан наносе нам губитке… Иако смо добровољци, ја вас ипак не присиљавам. Ако некоме није добро, нека се слободно пријави. – Командир је заћутао. Војници су стајали непомично. – Реците слободно!
– Господине капетане – проговори један. – Трајко је јутрос имао грозницу.
– Ето, тако, кажите. Где је Трајко?
– Није ми ништа, господине капетане – проговори један омален, готово дечак, коме су тек избиле науснице.
– Немој, немој, Трајко. Изостани ти вечерас – саветовао га је очински командир. – Изиђи, имаћеш ти прилике и други пут.
Трајко није излазио, већ је напућио усне и љутито гледао преда се, као дете које су казнили.
– Ја вас молим, господине капетане… Није ми ништа.
– Сад… ја те не приморавам, али те саветујем…
– Хоћу да идем и ја.
– Добро, твоја воља… Да вам изложим сада начин нашега напада. Циљ нам је, дакле, да се неприметно довучемо до њихових ровова, и да бомбама разнесемо њихове топове. Наш је план овај. – Командир се замисли. Војници су га посматрали… Од њих ће многи још ноћас бити мртви. – Успех нашег напада зависи од бугарских објавница. Ако нас они са објавница осете и припуцају, напад је пропао. У току прошле ноћи ми смо разорили заклоне објавница. А вечерас ћемо се старати колико је год могуће да им помоћу ракетла онемогућимо прилаз… Али знате како је. Нису ни њихови ровови преко света. Између једног и другог паљења ракетли, они могу да ускоче. А што је још најважније, ни ми не можемо јуришати према светлости. По мраку морамо да склонимо наше жичане запреке, и њихове да сечемо. А за то време они ће прићи.