Још се ни зора није појавила, а наређен је изненада покрет. Командир рече: идемо сада на Шабац. Опет истим путем, по трећи пут.
На излазу из вароши, пропуштао нас је командант и добро одмеравао. Без примедаба није прошло, али хтеде да побесни кад угледа како је откопчана пређица на кожној навлаци код уста цеви.
– Молим вас – говорио је љутито командиру – то све морам ја да видим. И ви би тако пропустили… навлака падне, разуме се, у цев уђе прашина, а поред вас и ваших водника и камене, и кад се отвори паљба, онда оде у ваздух и топ, и људи, и све…
Командир поцрвене, и покуша да објасни како навлака не може да спадне јер је цев под пењућим нагибом. Али то још више наљути команданта, и он запрети командиру казном.
Командир позва нас два водника.
– Чули сте – говорио је љутито. – Е па, брате, ја више то нећу да подносим. Јесте ли разумели?… Изгледа ми да је вама све друго прече од надзора у батерији. Приликом првог таквог случаја применићу своје право.
Ми смо то исто поновили вођама одељења, само мало строже, а ови, уза све могуће псовке, нишанџијама. И тако, сви смо тога дана били љути.
Сретамо рањенике који причају да се код Шапца воде очајне борбе, да има много мртвих и рањених…
– Наравно – вели потиштено Милутин – тамо гину, а ми да повадимо очи око једне пређице…
– Вала, браћо, искрено да вам кажем – жали се Александар – теже ми пада ова непрекидна вика командантова, него цео овај рат…
Са мучним и тмурним расположењем стигосмо опет у село Велики Бошњак. Ту смо дознали да су наши заузели Шабац.
– Таман ми пристигнемо, а непријатељ побегне – трља задовољно руке Милан.
У Бошњаку смо остали пет дана, а шеснаестог августа зором кретосмо. Маршујемо поред већ зрелих кукуруза, пожњевених или изгажених њива и напуштених засеока. При застанку слушамо удаљену топовску паљбу и цвркут шева. Уколико смо ближе Шапцу виде се још свежи трагови борбе: порушене куће, попаљени кошеви, разбацана војничка спрема, међу којом се налазе и качкети аустријских војника. Шабац се још димио. Ми скретосмо поред вароши налево и загазисмо средином Мачве, све до Липолиста, где стигосмо при заласку сунца.
