Била је поноћ када су нас пробудили. Командир је сматрао да је много боље ако измести батерију изван села. Запреге су пришле и батерија је кренула лагано, као при неком погребу, да се не би одала. Зауставили смо се у једном кукурузишту. Сада је пред нама село и видимо како се према светлом звезданом небу оцртава тамна силуета црквеног торња. Опет су војници копали, и, у освитку зоре, све је било приправио. Нишанска тачка за све топове био је крст на торњу црквеном.
Друм је био рашчишћен од коморџија и муниционих кола. Војска је била при земљи.
Са зебњом смо ишчекивали данашњи дан. Непријатељ ће нападати, то је сигурно, јер иначе зашто би прелазио. Нишанџије прегледају и чисте затвараче, па чак и Танасије чепрка нешто око телефона.
Командира одазваше на телефон. А кад се вратио позвао је нас, два водника, и наредника батерије.
– Наређује командант да наша батерија да два осматрача, који морају да се попну на црквени торањ. И то сад одмах. Одређујем батеријског наредника и тебе – и упре прстом у мене. – На извршење!
Отпоздрависмо, а када погледах војнике, учини ми се као да нас жале. Црквени торањ изгледа висок до неба. Још је под ударцима и наше и њихове артиљерије. Ако га не сруше наши топови, њихови ће сигурно. А на врху, налазе се четири прозорчета, кроз која се види звоно.
Собом поведосмо и Танасија, који још од батерије поче да развија телефонску жицу. Онда замакосмо у село и стигосмо у црквену порту, где затекосмо једно пешачко муницијско одељење. Коморџије привезале коње за ограду, а они поседали уза зид, скинули кошуље и требе се од вашију.
На уласку у цркву запахну нас мирис тамјана и сагорелих свећа. А распети Христос, са болно издигнутом главом, упућује молећиве погледе и као да вели: „Господе, опрости им, јер не знају шта раде“… Звек наших мамуза је скврнавио ову побожну тишину.
– Господине наредниче, закључано је! – рече Танасије, покушавајући да отвори врата за улаз у торањ.
– Разваљуј! – викну батеријски наредник. Танасије се залете, лупи ногом и трошна врата се уз тресак отворише.
Напред пође, уз узане, вијугаве степенице, наредник, за њим ја, онда Танасије. Тако до половине торња. Одатле су водиле уске лествице, поред ужета за звоно, до оних прозорчића на врху. Опробасмо их, па онда пођосмо један за другим. Танасије остаде под нашим ногама.
Тек. наредник застаде и окрете се љут.
– Ко клати звоно?
Окретох се и ја.
– Ја тек онако… ухватих.
– Јаој, џукело једна, знаш ли да ћу те гађати из револвера! – и наредник се маши руком за футролу. – Је л треба, животињо једна, целом свету да објавимо да смо овде?
И да је Танасије био на домаку његове шаке, целога века би памтио када се ухватио за конопац звона. А овако, на одстојању, наредник га је само гледао бесно.
Са торња се видела непрегледна равница, јасно оивичене њиве, и непрегледна кукурузишта са ижђикалим стабљикама као шума каква. А забрани од столетних храстова размештени на одстојањима па као да, шумећи, причају повесницу овога краја. Ветар ћарлија и повија таласасто већ зреле стабљике кукуруза, а сунце јесењим зрацима као да милује. Око торња чује се весело цвркутање врабаца.
Наслоњени на по једну ногу, прибили смо главе уз прозорче и тражимо линију ровова.
– Гледај оно усамљено дрво, па испод њега. Видиш ли ону врзину… Е, иза ње – показа ми наредник.
Поред те врзине виде се свежи ровови. Одатле се пружају десно посред једне њиве, онда ивицом кукурузишта и губе се у неком забрану. Даље, они се протежу поред стогова сламе, после су заломљени у цикцак и нестаје их у да-љини. А готово равномерно испред наших ровова, само негде ближе, а негде даље, протеже се линија непријатељских ровова… Кроз дурбин видимо наше војнике како леже. Један чак скинуо блузу, други се сагао и иде поред рова. У оном кукурузишту један се исправио и осматра. А нешто позади, види се мали ров. Сигурно заклон за командира чете. из аустријских ровова провирују жути телећаци, а иза стрељачке линије крећу се тројица и одлазе у позадину.
Танасије проба телефон и разговара:
– Ето, седимо и пљуцкамо на цео свет…
– А-ха, питаћу те, кад стану да пљуцкају на нас – вели више за себе батеријски наредник. Тада се окрете мени: – Пази у правцу оне шуме… ено га пут, види, види… колона се нека креће. – Онда се саже према Танасију: – Извести командира да се креће дугачка колона непријатеља.
Изгледа као да су стали. Ено га један на коњу, сигурно командант… Војници седају са стране пута.
– Господине наредниче, пита командир колика је даљина од вас до непријатеља – говорио је испод нас Танасије.
Наредник цени одока и обрати се мени:
– Мислим… хиљаду и четири стотине метара…
– Господине капет…
– Ћут! – дрекну наредник. – Е, морам да те бијем. Ко ти је казао, стоко једна… Сада кажи: хиљаду осам стотина метара. Боље је да кажем више него мање, па да наше побијем.
Негде десно зачуше се топовски пуцњи, и, као на једну команду, отпоче топовска паљба на целом фронту. Шрапнели ишараше равницу жуто-црвеним димовима, али доста далеко иза наших ровова. Напрегнутом пажњом посматрамо жуто-црвене букетиће, које ветар лагано носи. Видимо како су наши пешаци полегали и држе пушке приправне за паљбу.
– Господине наредниче, јавља командир да осматрате: гађа наша батерија.
При страховитоме треску ми и нехотице завукосмо главу у рамена. Налазили смо се испред топовских цеви наше батерије и зрна су летела готово изнад наших глава. Блудимо погледом изнад непријатељских ровова и једва пронађосмо наше димове у једноме шумарку, далеко иза стрељачке линије. Онда смо скраћивали опрезно даљину све по сто метара, док нас Танасије не погледа:
– Господине наредниче, љути се командир и вели да не осматрате добро…
Већ смо преморени што стојимо стално на једној нози, и наредник се љутито обрецну:
– Е, није него!… Нека он дође ако му није право! – па се обрати мени: – А да зрно удари у наше ровове, онда бисмо ми били криви.
Скратисмо даљину још за сто метара и шрапнели експлодираше испред непријатељских ровова. На догледу видимо како се кукуруз повија под силином шрапнелских куглица, а непријатељски војници се у рову ускомешаше и ашовима почеше избацивати земљу, да би се што дубље укопали.
Заборавили смо на умор. Усхићени смо пред самртним страхом непријатеља. Такав је рат. Сентименталност престаје пред грубом стварношћу и два супротна збивања боре се: хоћемо да непријатељ умре, да бисмо ми живели. И радујемо се његовоме ропцу и поигравамо од радости гледајући како разорна зрна са громким треском избацују из ровова унакажене лешине.
