Нешто из страха, а можда и по инерцији покрета, пешаци су на обема странама пуцали све бржим темпом. Аустријска артиљерија је тукла наше ровове, али, за срећу, шрапнели су се распрскавали сувише високо, те се њихово дејство није осећало. Сада су почели да траже и нашу батерију. Кроз задње прозорче видимо како се војници у међувремену паљбе укопавају.
На десној страни од нас кркљало је од пушчане ватре. Из оне шуме непрестано допире клокотање митраљеза. Нека наша батерија, а и аустријска, засипају, чини нам се, исти простор у шуми.
Изгубили смо појам о времену. Али одскора, непријатељска артиљеријска паљба бивала је све бржа. Сигурно су сада истурили осматраче на дрвета, јер су њихова разорна зрна падала у близини наших ровова. Видимо како наши војници разваљују један плот, и трче погнути носећи прошће, да би се унеколико заштитили… Наједном опет угледасмо ону колону у даљини, на коју смо били и заборавили заузети осматрањем на другој страни. Аустријанци су прилазили брзо оној шуми.
звестисмо командира да се та колона налази полудесно од нас, а удаљена је од непријатељских ровова око шест стотина метара. Али наша зрна падоше сувише десно, те их вратисмо. Колоне нестаде међу високим кукурузима. О појави ове групе известили смо и дивизион, како би се скренула пажња осматрачу суседне батерије, која је била десно од нас.
Уто се проломи страховита експлозија у равници пред нама. Огромни комади земље летели су у висину и напослетку остаде црн и густ стуб дима. За овом је следовала друга… трећа… четврта. Ми се немо погледасмо, престрављени да та неман не захвати случајно и нас овде на торњу. Била је то нека хаубица са којом се сада сретамо први пут. Иако бесциљно рије по равници, ипак је дејство њено поразно и људи са страхом слушају њену ужасну грмљавину.
Непријатељски ровови као да оживеше. Видимо неко комешање, војници стављају телећаке, и о томе одмах известисмо командира. Са зебњом помишљамо шта ће бити ако сада крену на јуриш, и стрепимо за наше пешаке, који још не виде покрет непријатеља. И наједном се аустријски ровови заплавише. Искочише изван рова.
– Јављај: брза паљба! Крећу на јуриш!
Према оној чистини угледаше их наши пешаци чим се појавише и отпоче убиствена брза ватра. Непријатељски строј се поколеба. Неки падају, други лежу и побијају ашовчиће испред главе. Али кроз кукуруз напредују у скоковима. Наша батерија отвори брзу паљбу. Шрапнели пресретоше плаве блузе на отвореном простору. Тада припуцаше и наши прикривени митраљези. Кркљало је громовитом жестином… Непријатељски се строј расплину, неки одмакоше, други засташе, и наједном сви полегаше на отвореном простору.
Равница је бректала од пушчане ватре. Пета батерија је сипала челик са кошењем улево и десно, стварајући ватрен застор пред нашим рововима. Прилепљени за земљу, наши пешаци су бесомучно гађали, док је непријатељска артиљерија тукла ураганском ватром нашу позадину и село, те се торањ из темеља тресао.
Згрчени и напрегнутих нерава, исколачених очију, посматрали смо агонију равнице… Моћна царевина је пришла надохват руке, већ се непријатељи гледају у очи. Потребан је само дрхтај срца, да се наша слаба веза раскине.
– Ако те има Боже, подржи још мало, још мало – шапће Танасије испод нас.
– По десет разорном! – виче наредник стиснутих песница… јер се они колебају… не, не, нови придолазе… Брже, гађајте, убијте их, то нису људи… Ено га где паде, онај се у ковитлац окреће. Али зашто они наши леже мирно… мртви, мртви. Ох… рину разорна у гомилу… Ала падају… Они беже, а митраљез цичи, као да вришти, и од њега се склањају, па се непријатељски војници збијају у кукурузиште, да се заклоне од наших погледа.
Али сада их гађају њихови позадњи, и укљештени, они падају ничице. А из шуме десно куљају као ројеви, ено их где трче, један паде, још један, остали одмичу, и цео се строј сручи иза врзине на сто метара од наших ровова. Не могу даље… Они у кукурузу се колебају. Неки се побауљке враћају. Још један оркан онако, брзо, брзо, батерија заурла, над врзином блескају димови као мехури, плаве блузе ижђикаше и у паничном страху сручише се назад, у своје ровове.
