Острво смрти

Требало је прећи на острво Видо, али пристаниште је било пусто. Море се надимало, пенушави таласи се ваљали, и тек широким замахом ударали о камените степенице истерујући читав вихор воде. Деца су гледала престрашена и нема.
Наиђе један од наших, али он заврте главом.
– Сумњам, богами, да ће лађа доћи. Таласи су прилични.
Запитах га шта да радим са децом.
– Није их требало ни водити по оваквом времену.
– Па јест, када би се ви питали! – избрецнух се без разлога на чиновника обвезничког реда… Он само махну главом, окрете ми леђа и оде.
Деца су ћутала и пратила сваки мој покрет. Једва се сетих да их склоним од кише, и они се као прокисли врапци шћућурише испод једне стрехе. Увиђала су деца да нешто није у реду, те су ћутала, бојећи се да ме не наљуте.
Рекох им да се не удаљују. А ја обиђох неколико канцеларија наших, распитујући се ко је надлежан да ме пребаци на острво Видо, где је заседавала та комисија. Сви су слегали раменима.
– Ја и не знам ко то нареди да комисија заседава тамо, код оволиких кућа у граду! – објашњава ми један капетан.
Осећам се нелагодно због деце. Размишљам већ где ли ћу наћи ауто да их вратим назад. Деца ћуте, јер мисле да овако све треба да буде. Рекох им да ћемо причекати још мало, па ћемо се онда вратити. Деца се зарадоваше што ће опет видети своје ратне другове.
У неко доба појави се један олупани тендер и пристаде уз обалу. Малишани потрчаше и почеше ускакати на брод. Али вођа тендера, неки француски подофицир, рече ми да они не врше ту локалну службу. Ипак пристаде напослетку, чини ми се више због деце, да нас превезе. Нареди само да деца поседају, како се које не би преврнуло услед љуљања лађе. Ја Мићу ставих на своје колено.
Лађа се занија, потом као да се стресе кад прорадише мотори, и одмах заплови. Таласи је дочепаше и као да је нечије руке дижу, спуштају, вуку у дубину, затим накрећу лево и десно. Један талас лупи и праменови воде сунуше преко крова. Мића се унезверено окреће, а доња му усна опуштена, готов да заплаче.
Посматрам острво Видо… Једна кућа на њему, онда неке бараке, шатори. На обали се беласа нека гомила… Али то као да није камење. А ко би сада го лежао на обали… Међутим, личе на људске прилике. Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха. Окретох се. Лешеви, голи људски лешеви, преко стотину мртвих људи набацано на обалу, на гомилу, разјапљених вилица, стакластог погледа, раскречених ногу и згрчених руку. Таласи сатански налећу, као да се радују толикоме плену, вода у широким млазевима цеди се низ укочена мртва тела… Па бар да нису голи… Ужаси дана и смртне глади огледају се на свакој кости. Као да су живе лобање изишле из морског дна на светлост дана.
– Oh-la-la… Quelle tгаgédіе. Pauvreѕ hommeѕ, раuvreѕ hommeѕ! – Клима тужно главом вођа тендера.
Лађа одмах ту пристаде. Један морнар изнесе Мићу. На обали ухватих дете за руку.
– А зашто они спавају? – пита дете.
– Уморни су – одговорих расејано.
– А је л’ им зима?
И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели… Постали су дечаци и замишљали да је живот вечан. И тек закорачили у живот… Ах, ономе се цеди вода из отворених уста…
Опоменух децу да се не окрећу, већ да гледају куда иду. Уском стазом изиђосмо на узвишицу и нађосмо се пред оном кућом. Беше ту један трећепозивац.
– После подне почеће комисија рад… Сад је доцкан.
А деца гладна. Нема ничег да се купи. Замолих трећепозивца да бар негде нађе хлеба… Изделисмо деци по кришку и склонисмо их у заклон. Ја остадох са трећепозивцем.
– Е, мој господине, није ово острво Видо, већ острво смрти. Стотине дневно умиру… Кога овамо донесу, тај више не види бела дана. Сахрањивали су их прво овде. Али треба батаљон војске по цео дан да копа гробове, а после ни места не би имало. Сада их бацају на обалу, увече дође једна лађа, натовари их и онда ноћу баце у море.
Случајно звецнух мамузама, па ми наједном паде на памет како сам ја жив док свуда около мене као да гамижу мртваци. Хучи море и пада киша. А живот је тако мио…
– 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко мртав… Ено га, један сад умро.
Болничари су носили укочену људску прилику и замакоше под обалу.
Запитах га зашто их свлаче.
– Ваљда да лакше тону…
Заћутасмо… Гледам мало подаље једну подрпану и погурену људску сенку како једва вуче ноге… Краљевски војник, непобедива мртва стража славне српске војске…
– Отима се сиромах од смрти. Хтео би да бежи из овога пакла. Пронеће и њега сутра – говори трећепозивац.
Навикао сигурно на такве призоре, он је говорио равнодушно, као да није реч о живу човеку. Али ја не могу да се отргнем од једне мисли, која ми изазива страшну слику… да ће овај живи човек, који лута као авет по овоме ветру, који још говори, мисли, да ће и он сутра лежати искежених вилица. А трећепозивац као да хоће да појача ову мисао, наставља хладно:
– Ноћу се дигну у бунилу и ватри, па онако голи пођу и набасају на воду. Они најлакше сврше. А неки падну, те их сутра нађемо укочене на ледини.
И мени се невољно намећу представе чудне и грозне, јер су и утисци мучни и тешки. Гола тела лебдећи у води лагано тону, док морске немани незајажљиво витлају, и онда растржу. Стотинама свакога дана!… А сутра ће и онај. Као да чека на ред.
Зачух детињи плач, те се дигох. Мића се заценуо, а један му ставио пред уста кришку хлеба. Кад наиђох, овај као да се правда:
– Нисам, богами, хтео да му узмем. Само се нашалио…
Мића дугачким рукавом брише очи и још јеца. Око уста му се нахватале мрве хлеба.
Иако сам још прилично далеко од сентименталних родитељских осећања, обузима ме нека неизмерна туга према овом нејаком детету.
Од првих сазнања својих, ово је дете осетило горчину живота. Не зна оно ни за родитељску негу, ни за љубав мајчину, ни за детиње играчке. Место успаванке слушало је прасак пушака, место млека и топле хране задовољавало се корицама хлеба које су преостале од умрлих војника. На глави му нека прекројена шајкачица, која му и уши покрила, а преко нешто мало скраћенога копорана увијено је шалом, што је можда још од његове мајке преостало. Пригрлио је помодрелим ручицама хлеб и, онако уплакан, набурено гледа испод ока онога дечака.
– Не волим! – вели љутито Мића и одречно махну руком према дечаку.