Острво смрти

Ја га умирујем како ћу му купити чоколаде, а онога „маторога“ прекорех што дира ово дете.
Онда пођох у правцу војничких барака, вучен неком неодољивом унутрашњом потребом да видим. Не бих рекао да је то било само љубопитство, још мање задовољство, већ нешто болно и тешко.
Отворих бојажљиво врата једне бараке. За мном покуља хладан ваздух, а кад притворих врата, поклопи ме нека тешка полутама. Ветар је наваљивао за мном. Са обе стране видели су се густо прибијени кревети, а на њима још живи костури. Сви се притајили, само је ветар фијукао. Застао сам збуњен због своје снаге и здравља. Можда им због тога изгледам пркосан. Али у њима као да су утрнули осећања и сазнање. Једни су гледали тупо преда се, док су други лежали затворених очију, напорно дисали, отварајући уста при сваком удисају.
Један отресит младић, сигурно болничар или медицинар, приђе ми.
– Ви тражите, господине потпоручниче, некога?
Одговорих му нешто, затим га полако запитах, од чега болују ови војници.
– Од свачега… Општа исцрпеност и изнемоглост. Знате… Кад машина ислужи своје, онда се баца у старо гвожђе.
– Али организам се обнавља…
– Разуме се, кад има услова. Али услед сувишних напора ослабело је срце, од глади и нередовне исхране оболела су црева, услед многих назеба наступило је запаљење плућа. А кад је подлога рђава, онда не ваљају ни бубрези, ни јетра…
– Па чиме их лечите?
Медицинар слеже раменима, и насмеја се болно једним крајем усана. Уто се један од болесника придиже и, као да разговара са неким, поче да говори:
– А, оћеш, јес… Нећу ја, нећу… нећу да умрем Шта ћу ја тамо?… А, јок! – и он одречно махну главом.
– Шта му је? – запитах медицинара.
– Халуцинације… пред смрт.
Обузе ме неки немир, и учини ми се као да је и та смрт нешто видљиво, што лебди над главама свих нас и само чека тренутак… Нешто ме је гушило. Онај завика:
– Не дам… не дам се! – управи стакласте очи некуд горе, и руке подиже изнад главе као да се од нечега брани. Онда се завали на јастук, руке млитаво опусти, а уста му остадоше отворена.
Медицинар приђе да му опипа пулс. Онда затражи од једнога болничара шприц, узе неке жућкасте течности и иглу забоде у смежурану кожу. Затим се обрати полако мени:
– Тхе, колико да му продужимо живот за неколико часова.
Изиђох.
Дувао је ветар, па ми се чинило као да се смрт злокобно цери, те пожурих да сам што даље од ове жалосне бараке.
Дошла је и комисија, те по списку предадох децу.
Одмах затим стиже и лађа. Прођосмо опет поред оних мртвих и укрцасмо се на брод.
На једној страни је смрт прикупљала душе, док се на другој рађао нови живот и деца су весело ћеретала…