Освета

Под врелим зрацима сунца, у устрепталој јари, водила се страшна могленска битка. Шуме су гореле, ливаде пламсале упаљене од разорних зрна и облаци дима ковитлали су над зажареним разбојиштем. Кроз дим и ватру јуришали су батаљони, пукови, освајајући стопу по стопу земље, натопљене људском крвљу. Као да је дошао смак света. А планине високе, избраздане јаругама. Огромно стење као да је из земље израсло. А у међупросторима густа шума. Требало је освајати сваки камен, свако дрво…
И последње резерве уведене су у борбу. Непријатељу даноноћно пристижу нова појачања. Борба је све мучнија и упорнија. Са оне стране фронта разнела се поражавајућа вест, српска армија васкрсла. Са северног фронта пристижу немачки пукови… Али тамо, иза оних врхова је наша земља, насилно отета. Наша… Људе је обузео фанатичан занос да се дочепају оних врхова, одакле се виде плава брда њихове домовине. Са том жељом гинули су. Стотинама, свакога дана.
Са гребена планинских куљали су Бугари као бујица. Наше чете и батаљоне пребацивали су с једнога краја на други, да би се зауставила њихова навала. Батерије су дељене и дејствовале по водовима. Пристизали су журно француски и енглески тешки топови. Планине су трештале од експлозија, јуришних усклика и јаука рањеника.
Ишли смо узбрдо лагано, а сигурно.
Али освануо је четврти август.
Тога дана застао нам је дах у грудима од ужасне стрепње. Изгледало је да је и нама дошао суђени час. Бугари су се решили да нас сатерају у Солунски залив.
Дан је био ведар, сунчан. Од стране Катунца и Пожарске Косе допирала је убрзана пушчана и митраљеска паљба. Преко телефона јављали су да Бугари врше јуриш са огромним снагама… Командант пешачког пука са Пожарске Косе тражио је у помоћ хитно једну брдску батерију.
– Одакле да ти дам, кад су ми све батерије уведене у борбу? – говорио је потпуковник Петар.
Али са оне стране жице није упућивана ни молба, ни заповест, већ вапај.
– Ситуација је очајна. Бугари су узели прву линију ровова. Браним се на последњој. Ако и овде попустим, до Солуна се нећемо зауставити.
– Упутићу ти одмах један вод. – Онда се окрете Луки: – Издај телефонско наређење да се крајњи вод са левога крила стави на расположење команданту пука на Пожарској Коси. Али да иде најхитније.
Командант је зубима гризао бркове. Његове густе, црне обрве биле су састављене. Гледао је замишљено преда се. На Катунцу и Пожарској Коси кркљало је.
– Саопштио сам – извештава Лука.
– Чији је то вод?
– Потпоручника Војина…
– Ух, богаму! – учини потпуковник Петар. – Он се једва опоравио од рана… Око још није залечио. – Хтеде још нешто рећи, али позваше га на телефон.
Враћајући се викну:
– Нека се хитно доведу коњи. – Он нам приђе. – Морамо сви тамо. Ситуација је тешка.
Јахали смо журно. Уз пут сретосмо колону рањеника на мазгама и колима. Село Турман Махала као да је спржено. Прљава деца и убрађене буле провирују кроз решетке на прозорима. Неки мештани беже, склањајући се с пута. Одатле смо сишли у исушено корито неке реке, где су нам се коњи сваки час саплитали. Пуцње пушака чујемо све јасније. Изборане планинске падине указују нам се све изразитије у својој дивљини, као да су шугаве. У једном дудињаку склонила се мунициона колона. Сви су ужурбани. Мазговоци долазе са празним сандуцима и враћају се натоварени журно.
Иза једне шумице гађала је нека пољска батерија. На уском путу сударисмо се готово са њеним предњацима, који су јурили за попуну муниције.
Сустигосмо и један батаљон пешадије, који је такође пошао у помоћ загроженом положају. Војници су у шлемовима, на леђима носе ранчеве, а на ногама жуте ципеле. Са њихових лица капљу грашке зноја. Њихов је поглед замишљен, а лице укочено. Ишли су журно. На челу батаљона јахао је командант.
– Здраво друже! – обрати му се потпуковник Петар. – Зар и ти?
– Шта ћеш!… Немамо среће да се видимо на слави, или некој свадби, већ овако…
– Како ти изгледа?
– Гадна ствар… Ено је линија рова! – он показа руком у једном правцу. – Видиш ли оно усамљено дрво… Е, испред њега.
– Јест…
– Ако ли нас отерају и одатле, онда… – он махну главом, као да је хтео рећи: биће зло. Затим настави забринуто: – Све што смо заузели до сад на осталим деловима ових планина, морали бисмо да напустимо.
– Заиста, не би било добро! – климао је главом наш командант. – Ја морам да пожурим. Хајд’ здраво! – потпуковник Петар рукова се са командантом батаљона и потера касом.
Прилазили смо положају Пожарске Косе, где се налазило село Доњи Пожар. Село пусто. Неке су куће порушене од артиљеријских зрна. У једном дворишту испред разгранатог ораха било је превијалиште, где су лежали рањени војници са крвавим и отвореним ранама. Лица су била потамнела од преживљених мука. Изнад завојишта сретосмо војнике, који су носили мртво тело једног официра. По еполетама видимо да је капетан. На његове груди ставили су пробушени шлем. Глава у леша била је крвава. Принесемо руку шлему у знак поздрава и потерасмо коње даље.
Коњи су грцали од умора и са њихових вратова капао је зној. Топлота је била несносна. Откопчали смо јаке блуза. Али око груди спутани смо каишевима торбе за секције и дурбина, те изгледа као да нам груди сагоревају. Луки пробио зној кроз дебелу блузу на местима где належу каишеви, и на његовим леђима оцртавају се две тамне, укрштене бразде.
Иза једнога заклона од камења угледасмо војнике, артиљерце, који су држали нечије оседлане коње.
– Која је то команда? – запита потпуковник Петар.
– Штаб дивизиона, господине потпуковниче.
– Води ме тамо! – обрати се једноме војнику.
Овај предаде своме другу коње које је држао, и пође журно испред нас. Недалеко војник застаде.
– Морате сјахати. Нема пута, а и види се одозго.
Наши ордонанси прихватише коње. Пођосмо пешице преко заобљених стена, са којих је сукљала топлота као из загрејане пећи.
– А, да ли ћемо се дочепати оних наших шума – јадикује поднаредник Груја.