Освета

Над нашим главама звизне понеки залутали куршум. А тек како мора бити очајно тешко онима у рову, где паљба не престаје. Наиђосмо на један поточић, поред којег је седео рањеник и прао већ усирену крв са ране.
Он нас и не погледа. Ваљда му је доста и његових мука. Лука при прелазу потока скиде шлем са главе и замочи га у воду, па га онако мокрог стави на главу. Са стране нешто шушну, и преплашена змија замаче међу камење.
Наш вођа застаде.
– Ево, овде су.
Међу стењем, а заклоњени сасеченим грањем од погледа непријатељског, налазили су се један виши артиљеријски официр и два подофицира. Официр је сигурно командант дивизиона. Он је дурбином осматрао положаје. Када нас угледа, чисто се обрадова.
– Но, хвала богу! – рече када угледа потпуковника Петра. – Водите ли батерију?
– Наређено ми је да се јавим команданту пешачкога пука. Мој један вод отишао је горе и ваљда је стигао. Дајте ми везу са командантом пука, да се упознам са ситуацијом.
Нека бугарска батерија поче баш тада да гађа село Доњи Пожар. Гранате су са цијуком заошијавале и праскале међу камењем позади нас.
– Аух – учини неко.
– Одакле гађа? – запита Лука.
– Просто не знам. Досад није гађала – одговара брижно командант дивизиона. – Њихове батерије тешко је уопште пронаћи, јер су повучене позади планине, док они нас гледају одозго као на длану.
– За нама иде батаљон пешадије. Сигурно су их опазили и сада њих гађају – објашњава Лука.
Пуцњи топова разлегали су се целом дужином фронта…
– Рећи ћу му – чуо се глас потпуковника Петра. – Ра-зумем… разумем… Ево, сад одмах! – он се обрати команданту дивизиона: – Зове вас командант пешачкога пука.
Потпуковник Петар приђе нам:
– Не ваља. Непријатељска пешадија пришла до жица. Војин почео да дејствује, али је заћутао. Или је запао у пешадијску ватру, па су изгинули, или га је нашла непријатељска артиљерија. Командант хитно тражи помоћ артиљерије. Не знам сад… Ако не буде могао да дâ коју батерију, мораћемо да извучемо нашу четврту. Али шта ће онда остати тамо! – потпуковник Петар се подбочио и замишљено климну главом.
Преко камењара чуо се ужурбани бат поткованих цокула. Пешаци су грабили узбрдо. Непријатељска батерија пратила их је у стопу. Изнад наших глава треснуше шрапнели и ми се несвесно повисмо и полетесмо у заклон.
– Склоните се, господине потпуковниче! – скретали смо пажњу потпуковнику Петру.
Он сиђе у заклон, али изгледа више због нас, но себе ради.
-… Разумем. Ево сад одмах! – командант дивизиона приђе журно. – Молим вас, дајте ми једног од ових ваших младића – он показа на Луку и мене – да оде журно до моје пете батерије и доведе је најхитније овамо.
Потпуковник Петар погледа брижно једног, па другог, и његов поглед се заустави на мени. Знао сам да му је Лука потребнији, и заузех приправан став.
– Молим вас – обрати ми се командант дивизиона – пожурите што можете брже. Батерија се налази… Ето га Катунац. Е, са оне стране Катунца је село Струпино, па источно од њега. За то време ја ћу известити командира телефоном.
– Има ли пута тамо?
– Не знам… нађите. Батерију доведите испод села Доњег Пожара. Ту ћу да сачекам, са помоћником команданта пешачког пука, који ће сад стићи.
– Разумем! – поздравио сам и појахао коња.
– Најхитније! – довикнуше за мном.
Нити сам знао где је батерија, нити сам познавао пут до ње. Када бих имао да јој предам неко саопштење јурио бих право у том правцу, преко ограда од камења, макар ишао и пешке. Али пошто ми је издато наређење да батерију доведем, то сам морао отварати добро очи, да ли је тај пут проходан и за топове.
Јурио сам галопом. Пут ме је водио све даље уназад. Мајко моја!… Они ће горе изгинути док ја пронађем ту батерију. Од овог мог лутања зависи можда опстанак пешадије, фронт и, на крају, могу још да будем крив за неуспех. Молио сам Бога да ми створи макар неку путању с леве стране, куда бих се упутио ка оној батерији. Пут скрете мало налево, али као за пакост, преда мном се указа нека ограда од наслаганог камења, и због тога пут је готово под правим углом био савијен надесно. Зауставих коња. Са висине видим свуда унаоколо само кратке њиве оивичене високом каменом оградом, понеко кржљаво дрво и шипражје. Назад ипак не могу. Онда напред! Ускоро сам наишао на једну раскрсницу. Скретох левим путем, који је, на радост моју, био управљен у правцу Катунца.
Коњ је бректао. Под другим приликама зажалио бих, али сад му још јаче зарих мамузе. Његов врат се белео од пене. Чуло се уједначено ударање копита о тврду земљу. Топал ваздух ме је запљускивао по лицу. На видику се указаше неке куће. Добро је. То је село Струпино. Потерао сам коња још брже. Куће су кровињаре, облепљене блатом. Украј зидова белели се шатори неке позадинске команде. Разапели су их иза кућа, да би се заклонили од оних са положаја.
Код првих кућа зауставих коња. Он издужи врат, да бих му опустио дизгине. Иза зида једне куће угледах једнога коморџију који је о дрво обесио заклано јагње и дере га.
– Је ли ово село Струпино?
– Не. Ово је Биџа-Махала.
– А село Струпино?
Он равнодушно слеже раменима, стави нож у уста, па поче да вуче затегнуту јагњећу кожу.
Опсовао сам га, гадно, као да ми је он нешто крив и потерао даље. Подилазим под Катунац. Случајно подигох главу, па ми се учини да његовој висини нема краја. Коњ је заморен па као да галопира једном ногом. И сам се напрежем, хтео бих да му унеколико олакшам терет, што ме још више замара. Шлем се на мојој глави готово усијао.
Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија. Преда мном се неочекивано указаше низови јабланова, између којих су провиривале неке куће. Село је прилепљено уз подножје Катунца као гнездо… Али то што чујем као да није пуцањ топа, већ су то експлозије разорних зрна. Како ћу сад тамо с коњем. Просто човек да позавиди овим коморџијама. Налетео сам на прве куће.
– Како се зове ово село? – запитах једнога војника.
– Струпино.
– Има ли где у близини која батерија?
– Ево је испред села.
Ободох коња. Он махну неколико пута главом и једва крете. Сретох кола са избеглицама. Пред једном кућом на шареници лежао је мештанин бледа лица. Можда болује од маларије, те му и није стало до живота.
Неко митраљеско одељење одмарало се испод једног дрвета. При крају села, у последњим двориштима кућа, угледах склоњене предњаке батерије. Војници су запрезали коње.
– Која је то батерија?
– Пета тимочка.
– Пета! – разрогачих очи. Моја бивша батерија. Али војници ми непознати. Нисам имао времена за разговор, већ запитах: – Где је батерија?