Освета

Преда ме истрча један војник у шлему, препланула лица, који ме ослови с детињском радошћу:
– Добар дан, господине потпоручниче. Ја сам Милојко.
– Здраво, Милојко? Где је батерија?
– Овим путем право, па на десној страни. Идемо и ми.
Ови се спремају. Батерија је, дакле, примила наређење преко телефона. Стигао сам на време. Али испред мене грмеле су експлозије разорних зрна. Вероватно туку батерију. Како ли ће се извући!… А још кад наиђу предњаци… Успорио сам коњу брзину, гледајући унезверено у правцу одакле су допирале експлозије. Зауставио сам нагло коња.
Низ једну пољану са благим нагибом војници су гурали топове и каре рукама, растурени на све стране. Око њих су падала разорна зрна. Оруђа су личила на корњаче, које су се размилеле без реда. Два војника вуку рањеног, или мртвог друга. Командир, капетан Лазар, трчао је по пољани и издавао наређења. Било је немогућно прићи на коњу. Сјахао сам, завео коња украј пута и потрчао у правцу батерије. При свакој експлозији трзао сам се. Али ноге су одмицале напред, без моје воље, гоњене неким подсвесним осећањем дужности. Изгледа ми да је тога момента у мени замрло све вољно и свесно, и ја сам извршавао туђе наредбе по цени живота, као аутомат. Дисао сам брзо. Командир ме угледа и потрча мени у сусрет, мислећи да носим неку заповест.
Рекао сам задихано да сам упућен као вођа.
– Где тебе нађоше из друге дивизије? – његов поглед био је оштар, а лице устрептало, као у човека коме свакога часа лебди смрт над главом.
– Ето… тако – изговорио сам речи грцајући.
– Гррр-у!… Гррр-у!
– Бежи одавде и чекај доле на путу. Ето, иду и предњаци. Ти јаши на челу… Не чекај мене! – говорио је брзо и окрете се војницима.
Потрчао сам низ падину. А путем, као да је витлао оркан, јуриле су шесторне запреге највећим трком. Тутањ се разлегао, предњаци топова и кара су одскакали, возари су махали бичевима, а около је ковитлао облак прашине. Налетеше поред мене. Коса ми се диже. Били су у страховитом напону, и онако захуктали, замагљени, изгледали су као нека побеснела гомила.
На улазу у пољану запреге се распршташе, јурећи својим топовима и карама.
Гррр-у!
– Стој! – викнух једноме војнику, који је јахао и водио још једног оседланог коња.
Он се тренутно збуни и успори. Дохватио сам слободног коња за узду.
– То је водников коњ!
Ја завукох ногу у узенгију.
Покушао је да поведе коња, али ја сам већ био у седлу, и једва истргох дизгине из руку војника. Коњи се беху узнемирили и готово да згазе један другога.
– Твог коња подај воднику, а ти после јаши мога! – и показах му руком.
Војник одјури… Отуда је у најжешћем трку јурила једна запрега. За њом одмах друга. Прикупио сам дизгине. Имао сам утисак као да ће налетети на мене и сав се најежих. Окренуо сам коња и, полуокренут на седлу, довикнуо возару:
– За мном!
Потерао сам трком. Иза мене ваљали су се вратоломном брзином топови и каре. Кроз село смо пролетели. Чуо сам како се разлеже топот коњских копита и тресак топова. Прва запрега као да ми је најахала за врат па ме не пушта ни стопу даље. Мој се коњ саплете. Једва га уздржах. Хладан зној ме проби. Ниједна кост ми не би остала читава. Услед задржавања коња, прва запрега приближи ми се. Ободох коња мамузама држећи сад чврсто дизгине. Окренуо сам се мало, и угледах командира на његовом високом алату.
– Извукосмо се – добаци ми.
Он се готово изравна са мном. Видим пенушава уста његовога коња, закрвављене очи, уши забачене уназад, и разбарушену гриву. Командир је полегао, а руке прислонио на врат коњу.
– Где ме водиш?
– Доњи Пожар.
Пред нама се указа село Биџа-Махала.
– Туку ли овај простор?
– Не знам… можда.
– Зауставићемо се иза села рече ми.
Неки коњовоци склањали су се журно украј пута, гледајући нас запрепашћено. Налетесмо на раскрсницу два пута. Неко остављено псето затрча се на мога коња, скочи и дохвати ме зубима за блузу. Збуњен овим неочекиваним нападом, а и да бих га се отресао, готово несвесно кренух десним путем и тада, пред изненадним призором, пустих дизгине и ухватих се за главу.
– Шта је ово? – викну командир.
Пут се слепо завршавао. Пред нама је била камена ограда.
– Батерија сто-ој! Батерија сто-ој! – командовао је капетан Лазар.
Возари нас сатераше уза сам зид. Отуда су налетали нови возови, не видећи препреку, и направи се незамислива гужва.
– Господа му милог! – удари се командир по челу, да му се шлем обеси о врат. – Видиш ли шта си урадио.
Очајан и збуњен сјахао сам и стајао погнуте главе. Толики мој труд и напор и напослетку да се све тако жалосно заврши. Проклето псето! Обузет срамом и очајањем у немоћном бесу, лупио сам песницама што могу јаче о камени зид.
– Боље би било да си то главом учинио! – добаци ми полако капетан Лазар. Онда изда наређење да послужиоци на рукама окрену возове уназад, све је било готово за неколико минута.
3а све то време стајао сам ослоњен о зид, оборене главе.
Командир ми пребаци руку преко рамена и благо ме ослови:
– Хајде!… Све је готово и немој да се секираш.
Нисам смео у очи да га погледам. Појахали смо наново, и дођосмо на зачеље батерије. Ја потерах коња.
– Чекај!… Где си запео?
Погледао сам га зачуђено.