Освета

– Још два минута да се коњи издувају. Јурили смо читава три километра. – Капетан Лазар гледао ме је значајно и смешио се. – А ти тако… у ћорсокак?… Свеца ли ти детињег. Замисли да смо били под артиљеријском ватром?
Охрабрен његовим тоном, а и сазнањем да би командир зауставио батерију да се коњи издувају, и ван овог непријатног догађаја, почео сам да се правдам.
– А-ха! Хоће то, хоће. Сва је срећа што је између возова било велико одстојање, те су возари могли благовремено да се зауставе. Иначе би у историју ушло како је битка изгубљена због једног кучета. – Он погледа у часовник. – Сад можемо.
Потерасмо касом. Уз пут сам објаснио капетању Лазару ситуацију онолико колико сам и ја то чуо од других.
Батерија је за собом остављала облак прашине. Бугари нас сигурно виде одозго, али смо несумњиво ван домета њихових топова. Али шта ће бити кад наиђемо на село Доњи Пожар, које је под артиљеријском ватром. Од треска топова не чују се пуцњи пушака.
На једном савијутку командир се окрете да види иду ли сви возови. Задњаци су одскакали и главе војника су трескале. Возари се издизали са седла, као да су седели на опрузи. Негде на зачељу подигла се велика прашина. Сигурно је топ закачио за ограду од камења.
Сретосмо рањенике који замичу за ограду. Пред нама се указаше коњовоци.
– С пута – викну командир.
Они оптрчаше око коња, приведоше их уз ограду и телима својим налегоше на њихове сапи, да их топови не закаче.
Још из даљине угледасмо како нам жури у сусрет неки официр. Познадох Луку. Командант дивизиона махао је руком и показивао на једну страну, куда треба да скрену топови. Била је ту нека њива. Командир утера коња и руком даде знак возарима. Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње. Призор необичан и смешан.
Батерија је била постављена у борни положај за трен ока. Возари су се склонили.
Командиру приђе један пешадијски потпуковник. После поздрава и представљања, он рече:
– Господине капетане, да вас упознам са ситуацијом. Непријатељ надире великим снагама са Пожарске Косе. Пред нашим рововима и жицама налази се сада бугарски двадесет девети пук.
– Како, како – узвикну чисто пренеражен капетан Лазар.
– Да. Одбили смо два јуриша…
– Двадесет девети пук! – чудио се командир.
– Да. Двадесет девети. Чему се чудите?
– Како да се не чудимо, кад ми је двадесет девети пук код Лесковца заробио батерију и побио војнике.
– Ево вам сада прилике да се осветите, и у исто време прославите. Молим вас…
– Где је линија рова, покажите ми? – питао је нестрпљиво капетан Лазар.
– Видите! – потпуковник стави једну руку на раме капетана Лазара, а другу опружи. – Видите ли ону црвену земљу… Испред ње је једно гумасто дрво…
– Видим…
– А испред тога дрвета мало напред ону жуту пругу.
– Добро.
– То су наши ровови…
– А они мало даље, паралелни са нашим, јесу бугарски – упаде командир.
– Тако је. Сад знате. Изволте, молим вас.
Капетан Лазар принесе дурбин очима. Осматрао је кратко време, онда поздрави потпуковника.
– Хвала лепо! – и одмах извади карту, на којој је једном сламком мерио одстојање.
За то време водници су контролисали постављене топове.
Командиру приђе Танасије носећи под мишком јагње.
– Господине капетане, хоћемо ли да поставимо телефон?
– Нећемо. Командоваћу из батерије – говорио је гледајући у карту. Али наједном се обрати Таси:
– Шта ти је то?
– Јагње, господине капетане.
– Откуд?
– Кад се оно заглависмо у оно село, дадоше ни једни коморџије. Могу д’идем да га испечем?
Командиру се развуче један крај усана у осмех. Али био је заузет и само махну руком. Онда се обрати мени:
– Увек исти…
Танасије приђе да се поздрави са мном. Тада сам се сетио да сам уз пут видео једнога војника кад је драо заклано јагње, и показах очима Танасију на јагње.
Он се насмеја враголасто.
– У оно село, док су возари и послужиоци окретали, ја сам обишао мало…
– Занемоћао си?
– Јест – и он се насмеја. – Коморџије се окачиле на плот и сеире, а оставили јагње о дрво. А таман га били очистили к што треба. Чекај, велим, пресешће вам. Приђох законито и скинем сирото да се не мучи.
– И нико те није видео?
– Мене да виде! – он зажмири значајно на једно око. – Али када смо потерали даље, ја сам им га поштено показао. – Танасије узе обема рукама јагње и одмаче га од себе. – Донећу вам једну плећку. Збогом, господин потпоручник.
– Пст! – учини на Танасија поднаредник топовођа. Онда му показа један прст, а потом додирну прса, као да је хтео рећи: и мени једна порција.
– Зна се. Поделићемо братски – и Танасије замаче за ограду.
Било је подне. Ваздух врео, да је тешко било и дисати.
– Две хиљаде осам стотина! – зачу се команда.
Топовске цеви као да прогуташе гранате и затварач шкљоцну.
Ваздух као да плану. Топал талас нас запахну. Четири пута узастопно. Шрапнели су звиждали кроз ваздух. Тамо око црвене земље појавише се четири димљиве лопте.
– Добро је! – викну пешадијски потпуковник.
Избачен је још један контролни плотун. Онда разорном гранатом. На положајима, око бугарских ровова куљну дим и прашина.
По пет разорном!… По пет разорном!… По три с кошењем.
Из ровова непријатељских као да је сукљао пламен. Сви ми који смо преживљавали такве моменте, знали смо како тамо мора сада бити ужасно, и уживали смо у самртним мукама непријатеља. Такав је рат. Људи су постали бездушни. Лице капетана Лазара је устрептало, очи успламтеле. Као да му још увек лебди пред очима визија када су ови исти непријатељски војници касапили његове људе. И сад је дошао час.
– По пет разорном!
– Ох! посред рова! – закликта задовољан пешадијски потпуковник.
Сад лете распарчана тела, а кроз онај дим разлеже се јаук. – Удрите још жешће! – виче крволочно пешак.
– По десет разорном, кошењем лево и десно.
Војници потамнели од ужасне јаре, која је трептала над топовским цевима.
Са врхова планинских почеше да гађају бугарске батерије. Неке подбацују, друге пребацују. По ужурбаној паљби њиховој види се да им наша пета задаје много јада. Решене су да утамане побеснелу неман, која хоће да им уништи њихов двадесет девети пук.
Када је опаљена и пет стотина тридесета граната, остаци двадесет деветога бугарскога пука дигоше се из ровова и нагоше бежати. За њима полетеше наши пешаци у плавим униформама.
Напад Бугара је потпуно сломљен.
Освета је потпуна.
Пожарска Коса је спасена.