Освета

Командант армије захтевао је да му се прати име командира пете батерије.
У том часу, Танасије је улазио у батерију са печеним јагњетом на рамену.
У скорој прошлости, још се памти, планине су биле беспутне. Величанствени мир и тишина владали су свуда унаоколо. у подножју планине, између питомих кестенова, чобани су напасали своја стада. А дубље по шумама, између четинара, кретале су се звери, вриштали шакали, гроктале дивље свиње, а над свима у висини, шестарили су орлови. За све је било места, јер су се животиње склањале с пута једна другој.
Дошли су сада људи… Планине су почеле стењати под силним теретом. Људи су земљу разрили. Столетна дрвета су пала. Стене су почеле прскати. Ваздух се проламао од хуке. Понори су јекнули. Звериње се разбегло, а јаруге се почеле пунити људским лешинама.
Из дана у дан чете и пукови јуришали су, одбијали нападе, затим су људи налетали на бајонете, док су артиљерије обострано тукле у масу и гранате раскидале телеса. Једни су са легендарном храброшћу гинули, освајајући стопу по стопу, док су други безумном упорношћу бранили сваки педаљ освојене земље.
Крвави таласи су запљускивали падине Могленских планина…
Огромна колона крстача као да је ницала из земље. Дуга поворка тешких рањеника промицала је свакодневно. Јаук се разлегао са носила углављених на леђима мазги.
По завојиштима и код трупних комора лежали војници бледа и испијена лица од маларије. А кад би спала температура, у размаку између маларичних напада, упућивали су их на положаје као попуну. Неки су и сами бежали из равнице на планину, па ма и у стрељачку линију, у нади да се спасу од тешке болести. Људи су се тако топили између две немани: маларије и куршума. Ако избегну једну опасност, друга их неће мимоићи.
Увидело се, најзад, да су они све од себе дали. У њима даха више није било. А резерве нису пристизале. Бугари су исто тако попустили. После неуспелог напада на Катунац и Пожарску Косу, малаксали су.
И стало се напослетку.
Са напором титана, наши су сатерали непријатеља из равнице на врхове планинске. Ту су им подишли и под стенама ископали ровове. Између ровова, под заклоном ноћи и облака, набацали су и једни и други читаве сплетове бодљикавих жица. И где се ко затекао на фронту Могленских планина године хиљаду деветсто шеснаесте, ту је остао све до хиљаду деветсто осамнаесте.