Скретосмо лево од места где је вршен прелаз и заустависмо се испред једног шљивара. Сакривени иза шипрага, посматрамо аустријске ровове и наше мртве војнике између реке Саве и ровова… Цела равница је непомична и укочена. Нигде се не види жив створ.
Језиву тишину прекида удаљена топовска паљба. Командир нам тек тада објасни циљ нашега пута. Једна наша дивизија прешла је реку Саву на другоме месту и продрла у Срем. Они су сада у висини Чеврнтије. Ми смо враћени да ватром наших топова штитимо њихово одступање.
– Дакле, ми нећемо више прелазити? – запита неко.
– Не, не! – одговори одлучно командир.
Нама свима као да лакну.
Топови су били приправни за дејство, осматрачи су заузели своја места. Дугачке сенке дрвета су неприметно клизиле по земљи. Сава је тихо шуморила, док су гаврани грактали позади крвавог разбојишта.
Тишину прекиде глас десног осматрача:
– У правцу села Шашинци види се неко кретање.
– Послуга на своја места! – командова неко из батерије, а ми окретосмо дурбине на ту страну…
Угледасмо дугачку поворку кола, како лагано иде у нашем правцу… На челним колима седе неки људи, И држе бео барјак на коме се види црвени крст… Ми се згледасмо… Командир отрча у дивизион да пита шта да ради.
Када се врати рече нам да су Аустријанци преко парламентара тражили дозволу да сахране наше мртве. Наши су одговорили да им допуштају, али под условом да доведу свештеника, који ће опојати мртве.
Војници пришли такође уз насип и кроз израслу траву посматрају. Колона се лагано примиче. Поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци… Већ су близу, и голим оком се виде. Разазнајемо мештане у колима и неколико војника без оружја… Забезекнути посматрамо светао крст, тај симбол вечне трагедије људске. Војницима је овладало тихо, побожно расположење…
Кола се зауставише иза аустријских ровова. Свештеник сиђе први, остали за њим. Онда он пође лаганим кораком, сам, држећи испред себе крст. Пређе ровове, обазре се неодлучно лево и десно, прође између мртвих и приближи се обали… Онако осамљен, у црној дугој мантији, личио је на неког светитеља са старих икона. Окрете се нама, па широким покретом руке учини крст и тада до нас допре као неки тајанствени подземни глас:
– Благословен јеси Господи научимја оправданијем твојим.
Војници скидоше капе, прекрстише се и, као по команди, дигоше се сви. Као бедем, остадоше на насипу у ставу мирно… Гледали су нетремице у свештеника а уста им отворена, као да гутају речи…
Наједном се дигоше и војници из аустријских ровова, отприлике један вод. Били су без оружја и поврстани у једној линији. Одају смирено почаст својим жртвама.
Стајали су тако отворено једна према другој две непријатељске војске. И та доброћудна лица сељака молила су се једноме Богу, да би, призивајући тога истога Бога, опет пуцали једни на друге.
Свештеник је дизао руке небу. Војници приклонише главе тихо шапћући молитву.
– Со свјатима у покој. Христе души раб твојих… – допирао је глас свештеника.
А гаврани шестаре и гракћу. У даљини негде одјекује потмула топовска паљба, од које други сада гину и леже исто онако мртви… и пред овим крстом и смиреном молитвом, људи као да полажу рачуна сами себи и невољно им се намеће мисао: зашто… зашто?
– Јешче молим сја о упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим…
Као да је овим речима дат одговор на постављено питање. Војници мрским очима гледају оне плаве униформе… Али они су закрилили отаџбину својим грудима и омеђили је мртвим телима својих другова. И само дотле, до те живе међе могу доћи они у плавим униформама.
– Вјечни покој подажд Господи погибшим за вјеру и отечество! – и седа старина у епитрахиљу пође лагано између мртвих, шкропећи их вином.
Војници га прате погледом, старајући се да упознају мртве. Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови… И никад их више неће видети.
Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој. У једнога укрућена рука, уздигнута високо, са стиснутом песницом. Ваљда последњи вапај… Или опомена живима.
Свештеник се врати и отпева последње:
– Вјечнаја памјат…
Многи су од наших рукавом брисали сузе.
Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола. Трпали су их једне изнад других.
Сунце је било при заходу када колона лагано крете, праћена јатом црних гавранова.
Војници сиђоше брзо у заклон. Само је остао још трубач, и он одсвира војнички посмртни марш.
