Поднаредник Танасије

– Вала, и крајње је време – каже. – Ја се само чудим како издржавају ови грешни пешаци готово три године без смене и одмора. Ама да вас неко само части три године, па би вам додијало и ратосиљали бисте се љубазних домаћина…
Ишли смо лагано узбрдо, серпентинама. Наиђосмо на једну окуку чија је спољна страна била ограђена палисадом од грања.
– Изложено место – рече командир.
Кроз грање видели су се бугарски ровови, те мало убрзасмо.
Застајали смо све чешће. Повремено се чују пуцњи пушака. Некуда десно гађала је једна батерија и јаруге су хучале. На једној страни угледао сам великога гуштера и сагох се да дохватим камен.
– Не дирајте га! – вели командир. – Они су нам једини другови. У мојој земуници има један, кога ја храним. Неки пут ми у томе и време прође.
Сустигосмо неке пешаке који су се враћали са боловања. Лица им усахла, а коса проређена.
– Како је, војници? – запита командир.
– Ето… полако.
– Мора се, господине капетане.
Када одмакосмо мало, проговори командир, као више за себе.
– Сасвим… И ми не идемо од добре воље, већ што морамо.
Зауставили смо се иза једне стене да се одморимо. Са нашега лица киптао је зној, а блуза нам била влажна. Чујемо већ јасно и оштар пуцањ изнад наших глава. Ту негде мора да је и батерија.
Тек што смо пошли даље, кад сретосмо групу војника, међу којима су била и два заробљеника Бугарина. Ишли су у групи и нешто пријатељски разговарали. Видело се да су непријатељски војници задовољни што нису више у рову. Један застаде да припали цигарету од нашег војника. Кад наиђоше поред нас поздравише нас наши, па и Бугари.
– Кад сте их заробили?
– Ноћас, господине капетане.
– Где ћете сада са њима.
– У штаб дивизије.
– Добар дан, господин потпоручник! – стаде преда ме у ставу „мирно“ један од наших војника. Лице му било тамно, имао је малу шиљату брадицу и зашиљене бркове. Рекао бих да је Танасије, али откуда он са пешацима, каплар је, и још пушку носи.
– Ја сам, Танасије Првуловић.
Руковали смо се пријатељски. Питао сам га зашто носи пушку.
Исприча ми да је на батеријској осматрачници, која се налази у пешачком рову. Још увек је телефониста. Ноћас, кад су пешаци добили налог да ухвате по сваку цену једног живог Бугарина, пријавио се као добровољац да учествује у овом хватању и Танасије. Тада ми је укратко изложио како се то све одиграло.
Дувао је, вели, ветар и била је мрачна ноћ. Њих четворица, три пешака и он, размакну крстила од жица с наше стране и довуку се до бугарских препречних средстава.
-… Маказама фик-фик, онда један за другим кроз онај канал.
Знали су они унапред да се испред главних бугарских ровова налази једна њихова објавница, коју су поседали само ноћу. Тако је, уосталом, и на осталим деловима фронта… Када су прошли испод препрека, пођу побауљке. Двојица на једну, а двојица на другу страну. Пушке нису носили, да им при прилазу не би сметале, већ само бајонете… Притајили су се мало, а затим ускочили у ров.
– Ја натрапах на једнога и дохватих га за гушу, да се не дере. Он опали из пушке, али у ветар. Мислим се: пуцај колко хоћеш, ама само не вичи. Ускочише и она двојица са друге стране и настаде једно дављење рукама намртво. Онако у мраку и мен’ ме дохвати један од наших за грло, те га гурнем у трбух, и викнем: немо’, бре, ја сам.
Отму они Бугарима оружје, и: „изнесемо их као стварке!“
Бугари су били преплашени. Тада им они нареде да се провлаче:
– Један се као нећка. Али кад га ми боцнусмо, он полети први.
Сад их спроводе у дивизију. Танасије ми се хвали да га је командант пука предложио за поднаредника, за овај херојски подвиг.
-… Ако да благи Бог да овај рат потраје још оволико, ја одох у моју Потркању као господин наредник.
– Бре, бре – смеје се командир – ала су ти скромне жеље. Ја сам помислио да ћеш рећи као мајор.
– Па… спроћом прилику, господине капетане. Не одбијам ништа – смеје се Таса, показујући своје беле зубе.
Запитао сам га за командира, капетана Лазара. Рече ми да је сада добро. Био је болестан од маларије. На осматрачници се смењује с потпоручником Ћирићем. Од старих војника у батерији је остало свега њих шесторица.
– А зашто си пустио браду?
– За прилику… Тако, како је кад згода. – Танасије извади из џепа француски бере и натуче га на главу. Носио је иначе француску униформу, а са брадом и береом на глави, онако црнпураст, личио је потпуно на војника колонијалних француских трупа. – Кад пођем у Солун, за наше страже ја сам Француз. Кажем само: „же Франзез“ – и пролазим свуда.
Танасије поздрави и весело одскакута за својим друговима.
– Шта да се ради! – рече командир и махну главом. – Да нисмо такви, зар бисмо могли да издржимо оволике муке!
Продужили смо даље.
Командир застаде да се издува, па ће рећи:
– Никада не бих могао бити брђанин. Ми једва себе извлачимо, а тек како они изнеше топове на овај крш.
Са висине посматрамо Могленску равницу, по којој се беласа пут. Бугари гледају такође кретање у равници, али не могу да добаце. Виде се и села притиснута јаром. Куће изгледају као свенуле печурке на сувом времену.
Наишли смо и на једну саобраћајницу. Командир мисли да ће нас она одвести до брдске батерије. Наиђе један војник, који нам то потврди.
Наскоро се пред нама указа брдски топ. Био је ограђен бедемом од земље. Кроз један прорез на предњој страни штрчала је мала топовска цев. Око тога отвора земља је била као испечена, од силне ватре приликом паљења.
Војници који су били око топа, скочише.
– Помаже Бог!
– Бог вам помогао!