Поднаредник Танасије

Командир скиде шлем и поче да брише зној. Препланула лица ових војника, под сурим шлемовима, изгледала су као мумифицирана.
– Где вам је командир?
– Господине капетане, командир је на суседном положају са првим водом. Овде је са нама био господин поручник Бранко, али он је погинуо.
Пред командиром појави се један наредник. Стаде „мирно“ и поздрави.
– Господине капетане, стање је ратно. Ново има: експлодирао је други топ. Три мртва, четири рањена.
– Како се то десило?
– Јутрос су јавили пешаци да непријатељски војници копају објавницу, да би се приближили нашим рововима. Тражили су да отворимо одмах паљбу. Господин поручник је наредио да се гађа разорним зрнима. Он се налазио код другога топа, где му је и земуница, а ја сам био код овога. Опалили смо по два метка. Пешаци су јавили да су гранате добро пале, и тражили да бацимо још неколико метака.
„Њима никад није доста“ – каже господин поручник. – „Они све мисле да ми гранате вадимо из џепова. Добро… Нека се опали још по један метак.“
– Ми смо опалили са овога топа. Али тада нешто пуче страшно, и једна грана од овога дрвета паде међу нас.
Погледасмо на дрво, и заиста, видео се свеж засек.
– Неко закука. Ми потрчасмо тамо. Било је доцкан. Топ је био сав разбијен. Известили смо командира. Он нареди да се рањеници одмах носе, а све остало да остане онако како је, док не дође комисија. Он је молио да га извините, јер није могао да напусти свој први вод.
– Хајде, покажи нам тај топ.
Пошли смо кроз уску саобраћајницу, и после двадесетак метара указа се страшан призор. То повска цев била је разнесена. Точкови поломљени. Војници подигоше ћебад са лешева. Ми принесосмо руке шлемовима у знак поздрава. Поручнику Бранку било је чело размрскано и видео се мозак. Нишанџија је био одбачен четири метра и грудни кош му разнесен, да се помаљало напоље једно плуће. Његов помоћник пресамићен преко преломљеног точка, а наместо главе остала је безоблична маса… Ројеви мува налетали су на крвава места.
– Покрите их! – нареди командир. Онда се обрати мени: – Шта има… догађај је јасан. Ми смо своју дужност извршили… Можемо ићи.
При поласку поздрависмо мртве. Ишли смо ћутећи.
Код првога топа командир застаде.
– Збогом, наредниче!
– Збогом, господине капетане, и срећан вам пут.
Војници нас поздравише.
Мало ниже командир проговори.
– Ето тако… Био је добар друг. За собом је оставио жену и дете. Страшно је то кад се помисли да они њега ишчекују, надају се, а он лежи мртав.
Сишли смо брзо до својих коња…
Кад смо били у подножју планине, командир предложи да одемо до наше пуковске трупне коморе и тамо напишемо извештај.
– А и да искористимо ову прилику, да се видимо са капетаном Рацом и ветеринаром. Иначе никад слободног времена немам…