Навала се пренесе на леву страну од мене. Обазрех се… Изнад мене не беше никога. Онда се наслоним руком на обалу и једва се извукох, решен да пуцам ако на мене наново налете… Видим неке коње како јуре. У мојој близини застаде један оседлан… Затрчим се, свучем му узду, појашем га, држећи се само за поводник, распалим мамузом. Он дође до обале, па се нећка, као хтео би да се врати, још једном га ударих и он се осула, те се сручисмо заједно у воду. Коњ потону, а мени вода до носа. Осећам како помамно креће ногама и глава му се појави, па кроз нос истера воду као шмрк. И заплива стењући и фркћући… Али тада ме шчепаше нечије руке као клешта, и сви скупа почесмо да тонемо. Помислио сам: сад је свршено… и ја још очајније дохватих те руке и једва их одлепих… Бесмо већ уз мост. Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето… једва извукох читаву главу.
Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали… Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли. Усплахирени људи питају се зашто?… Због чега?
На оној обали је сада велики метеж и неред. Војници се измешали па не могу да пронађу јединице, а многи покушавају и да пређу на нашу обалу. Неки официри из штаба дивизије пређоше тамо не би ли они умирили војнике и ставили им на знање да ће сваки бити убијен ко покуша да се врати. Страже су одмах постављене на нагној страни дуж обале и наређено им је да све бегунце похватају.
Сваки сада увиђа, на свој начин, да се догађа нешто необично и непредвиђено, што не одговара замисли оних који су предузели ову судбоносну операцију. У разговору, неки бацају кривицу на инжењерце, други се туже на воду, јер велики број војника први пут у своме животу види оволику реку. А Јанкуљ прича како је јутрос видео два зеца да су претрчали испред дивизиона, и он је у томе одмах предвидео предзнаке несреће.
Ноћ се лагано спушта, и са њом и злокобна слутња на душе људи.
А тек како је онима на супротној страни. Они су видели непријатеља, знају да су му стигла појачања, и тај непријатељ је ту, около њих, у оним шеварима… Покушали су да се врате на родну груду, али им се испречила ова одвратна река, и наши им запретили смртном казном ако покушају још даље назад… Испред њих је непријатељ, позади река и, онако збијени на обали, у туђини, у мрачној ноћи, препуштени су својој судбини.
Мека и блага ноћ као кадива, ноћ августовска, спуштала се лагано над Мачвом. Однекуда, са пустих стрњика, налети препелица, запућпуриче изнад наших глава, па застрашено прхне у висину. У околним барама разлеже се једнолики и успављујући крекет жаба. Пирка ветрић носећи мирис сасушене траве и понеки топли талас запахне људе. Или се прелије преко нас свежа струја ваздуха извучена испод хладовитих сенки столетних храстова.
Војници преморени. Пуна два дана, и ово је већ друга ноћ како су на ногама. Полегали су око топова и спавају. И нико се не помери када наиђе однекуда једна чета пешадије и кад пешаци почеше да се саплићу о њихове главе… На истоку зарумене и месец се помоли.
Запита неко колико је часова.
– Још пет минута до десет – одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под главу.
Али у томе часу нешто свитну и проломи се страховити прасак. Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: „Ура, ура, ура!“ Онда учесташе појединачни пуцњи… Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“… Нешто кркља, ври, ломи се. Куршуми су звиждали изнад наших глава и војници су се склањали иза топовских штитова. Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру… Али на кога?… Десно од нас јекну праскави тресак и очи нам засенуше од топовског пламена. Са оне стране учесташе пуцњи пушака и прасак бомби, па се слише са узвицима људи и јауком рањеника у заглушну хуку… А људи на оној страни изгубили су већ појам о себи, и као скамењени лежали су непомично, скотурени у јамама.
Команда се не чује. Није ни потребна. Сви знамо да су на оној обали наша браћа, па ко би био толико безуман да у њих гађа. Већ због морала само… Војници се једва догураше до својих места и, онако насумце, у ноћ, кроз високо уздигнуту цев, груну пуцањ, и као да утонусмо у пламен… Прибисмо се одмах уза штит.
– Артиљерија, пуцај! – виче неко.
– Кидајте мост, кидајте мост! – чује се нечији глас као урлик.
Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста. Људи су дрхтали при помисли да су занавек одвојени од своје браће и другова… Месец дрхтаво блешти у води, и према месечевом одблеску људи гледају страшну агонију дављеника. Неки су већ уз обалу, и онако голи беже поред нас, или преморени падају на обалу, коју обасипају куршуми. Ропац и крици: „Браћо, помозите!“… „У помоћ!“… „Спасите… спасите!“… – изазивали су грчевите гримасе на лицима људи, а неки су у очајању косе чупали, јер смо били немоћни.
Пуцњи нагло умукоше. Чује се неодређени, усплахирени жагор… па јасни узвици: „Робови, напред!“… „Форверц… форверц!“ Онда неко брујање, затим шумор људских гласова… све су даље, још неко роморење… Наједном се све утиша.
Само ноћ и језива тишина…
Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули.
Неко уздахну и ми се пренусмо. Војници се погледаше.
– Е, људи, шта ово би!
– Од почетка наопако…
– Да грдне несреће!
– Све их поробише…
– Их, их! – лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом:
– Чули сте и видели сте… Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу. Наредите да се одмах ископају заклони за људе и будно осматрајте мост. Ако приметите ма какав покрет на њему, не чекајте моју команду, већ гађајте одмах. Ја ћу бити на осматрачници.
Као да копају гробове, људи су ћутали и рили земљу око топова. С времена на време застану и ослушкују јаук рањеника на оној обали. Болни и тешки узвици или самртни крици умирућих прекидали су ноћну тишину. Онда људи запну још јачом жестином, као да би хтели да заглуше своја чула потмулим ударима пијука. Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас… Са оне стране неко је болно дозивао свога друга или брата, али најчешће помињу своју мајку. Или проклињу нас, што смо их оставили.
Из позадине се појави стрељачки строј и пешаци прилазе лагано, као да се прикрадају. Само звецкају фишеклије и светлуцају бајонети. Зауставише се на самој обали. Неко им наређује да се ту журно укопавају.
У даљини, према Фрушкој гори, зачуше се пуцњи. Сви оставили посао и слушају… Обала је поседнута аустријским војницима… Ко би то могао бити тамо? Паљба је доста брза и већ прилично дуго траје… Сада малаксава и нагло престаје… Још одјекнуше два пуцња… Као из неке дубине, зачу се дрхтав глас трубе…
Звуци су језиво парали ноћну тишину. Занемели војници стоје непомично и слушају…
– Шта је ово? – питамо Јову, старог штабзначара.
– Сигурно су неки наши залутали… па су се сад сударили. Ово је „позив парламентара“ за предају – и из очију старога наредника скотрљаше се светле и блиставе сузе.
