Преко таласа крви

Пели смо се већ серпентинама. Батерија се ваљала опрезно, да се не би по шуму одала… Нешто ме шљапну по руци, онда по шлему. Око нас запрпорише крупне кишне капи. Муња оштро севну, да нам засенуше очи, а из облака се проломи грмљавина. Отпоче пљусак.
– Лакше подносим артиљеријску ватру него грмљавину – вели Ћирић.
Муње су парале облаке, киша је немилице лила. Седели смо најежени на коњима, док су крупне кишне капи пљуштале по нама. Са свих страна је севало, грмело, грувало… Са шлема је цурио поточић воде и сливао се низ леђа и врат. Осећали смо влагу по телу, и језа нас подухватала. При светлости муње угледао сам једнога војника како је набио на себе неку кожну навлаку, па се ухватио за реп коња мога ордонанса. Била је то тренутна слика, али ми се непрестано наметала, јер сам био до голе коже мокар… Пљусак је бивао све јачи. Као да се небо згрчило над нашом главом, и нека невидљива сила стеже све јаче, да се исцеди и последња кап. Муње су се сустизале, громови се надметали, планине и јаруге су јечале.
Пред овом непојамном снагом природе људи су изгледали ситни, а топови, та страшна оруђа, као неке играчке. Фронт је занемео. Почео је и неки ветар да дува. Читави млазеви кише налетали су нам на лице и цедили се низ врат… Ах, да ми је сада онај кожни џак! – мислио сам на онога војника који се држао за коњски реп.
У висинама, горе, кркорило је непрекидно, проламало се громогласно, још јаче, сливало се у урнебесну рику, па се ваљало с једнога краја на други… Природа као да је побеснела.
Али изгледало је као да се стихија удаљује. Кишне капи биле су све ређе. Сјахао сам с коња да бих се мало загрејао. Мој ордонанс је пришао да прихвати коња, и тада сам опет угледао онога са џаком на глави. Зашао сам му за леђа, и осветлио електричном лампом… Мали, шепав, сав срозан, трапуљао је за коњем држећи га за реп.
– Алал ти вера, друже! – добацио сам му.
– Тако Таса пегла! – одговорио је онај испод џака.
Гле, Танасије!… И увек он.
– Знаш ли ко те пита?
– Знам да ниси ни командир ни водник, а о осталој ситнурији поднаредник Таса не води рачуна.
Казао сам му своје име.
Он збаци џак са главе и поче да ми се извињава.
– Откуда ти тај кожни џак?
– Од телефона. Њега сам увио у мој шињел и ставио на предњак, а кожну навлаку сам себи ставио на главу. Тако ја увек радим. Зато сам сада сув.
При светлости муње, на његовом рамену угледао сам две звездице.
– Браво… Ти гураш, Тасо!
– „Ки“ мећава, господин потпоручник.
Прича ми Танасије да је на старом положају живео не може бити боље.
– Код они Бугари, што ги уфатисмо, нађосмо две „иљадарце“ у франце. Причали су ни да су опљачкали неки наши мртви официри и таман се спремили, жене киселе, да иду кући. А ми ги претекосмо и поделисмо нас тројица паре спроћом себе.
– Колико је још од старих људи остало у батерији?
– Како да ви кажем… свега нас двојица: ја и командир. То је оно: „зло ни у рату не гине“.
– Море, ако те млатнем, знаћеш онда ко је од нас двојице то „зло“! – добаци командир из мрака.
Таса хитро штуче у помрчину.
Насмејао сам се. Командир ми приђе.
– Од почетка муку мучим са њим. Али је остао исти… Вечито је у покрету. Његов је дух немиран и стално нешто измишља. Час га видиш на осматрачници у пешачком рову, где га већ сви знају. Учествовао је у толиким јуришима заједно са њима. Час у позадини, и онда пристижу тужбе. Једном сам га послао у Солун неким послом. Тамо је накуповао масу ствари и уз пут отворио читаву трговину. Мењао је, трампљавао, продавао ствари, некад као Француз, другог дана као Енглез, докле га нису стражарно спровели… Од свих ствари остала му је само једна хармоника на коју је научио да свира… И опет га волим. Шта ћеш!… У поверењу ти саопштавам, тај је својом живошћу, песмом и свирком одржавао морал код војника…
Ишли смо гривичким путем и прилазили рововима. Батерија је милела. Ниједна се реч није чула. Затим смо зашли у густу букову шуму, која нас је потпуно поклопила. Лево од нас хучали су потоци, који су се сливали са планина, кроз јаруге.
Још мало па ће почети да свањава. На путу нас је сачекао командант дивизиона, под чију команду потпада сада пета батерија. Командант је зауставио батерију усред букове шуме.
– Остаћете овде потпуно сакривени…
– Како ћу дејствовати из шуме? – питао је капетан Лазар.
– Шуму ћете сад одмах засећи, али не и посећи. Свако стабло престругаћете до последњег сантиметра док се оно још може држати. Када се укаже потреба, наредићете војницима да навале на засечена стабла, и отпочећете са дејством одмах.
– А где су непријатељски ровови?
– Испред шуме. На шест стотина метара од вас… Ваша осматрачница биће у пешачком рову.
Моја улога је завршена. Командир, капетан Лазар, пришао ми је.
– Хвала ти, друже! Надам се да ће наш идући сусрет бити у нашој слободној земљи.
Пожелео сам исто и са своје стране. Стегли смо срдачно руке један другоме и растали се.
Припремљени су магацини у којима је смештена муниција за седам дана борбе. Људима је раздељена резервна храна за три дана, а у слагалиштима је навучено још за десет дана. Путеви су довршени. У равници су израђени нови аеродроми. За команданта дивизије подигнута је осматрачница у близини нашој, те је сад око нас врло живо. Командант армије, дивизије, разни ордонанси и ађутанти долазе непрекидно, прегледају терен, нешто уцртавају у своје карте и одлазе. Издају се последње заповести. Нашег команданта одазвали су хитно у армију. Када се вратио, прича нам:
– Вала, младићи, сад или никад… Ми који се налазимо овде, нисмо свесни колико су замашне припреме учињене. На фронту наше армије спремни су да ступе у дејство: седамдесет и пет батаљона пешадије, преко две хиљаде шест стотина пушкомитраљеза, око седам стотина шездесет митраљеза, пет стотина осамдесет топова и осамдесет и један аероплан… Играмо на последњу карту: или-или!
Све је у напрегнутом стању ишчекивања, као запета пушка.
Цео се фронт утишао. Тако је увек при заласку сунца. Ишчекује се ноћ и тешка смртоносна изненађења… Свежи поветарац пирка. А сунце залази лагано иза Доброг Поља, као да нам показује пут… Некада су тамо биле бачије. Небеску тишину нарушавало је само блејање оваца и јагањаца, и чула се јека звонаца.
Сада влада тамо грозна пустош. Земља је разривена. Читави се бедеми укрштају, а наместо зелених травњака постављени су сплетови бодљикавих жица. Људи су се скрили у лагуме, одакле их повремено извлаче мртве. Или се под земљом разлеже јаук рањеника…
Сунце је утонуло у бездан иза планина. Још само светао одблесак зрачи у висинама. Предстраже се поздрављају и већ одјекују пуцњи пушака. Из некоје земунице допире отегнути, пригушени звук хармонике… Негде мазга њаче…
Кроз саобраћајницу се чује звек нечијих мамуза.
Појави се ордонанс официр из дивизије, који уђе у земуницу нашег команданта да преда неку заповест. Чим је дошао лично официр, значи, наређење је од велике важности. Ми смо се само згледали. Сад, пред суђеним часом, хтели бисмо да још мало потраје ова тишина. Јер ко зна шта нам носи сутрашњи дан.
– Господо, зове вас командант – извештава посилни Исајло.