Птичице небесне

– Знаш шта?… Извештава ме мој наредник да је капетан Радослав довезао данас једно буре вина од педесет литара. Хоћеш ли да свратимо код њега на вечеру, па ћемо пред зору заједно навише.
– Ха!… Боже правде!… Води Бог рачуна о нама, птичицама небесним. Ко неће?
– Е, онда причекај мало, да посвршавам неке послове, и одмах ћемо поћи.
Пошто се капетан Бора извикао на наредника, како ће га пратити на осматрачницу, једноме каплару запретио са десет батина, а возара сменио што му се коњ ошугао, вратио се љут под дрво.
– Стоке једне! – викао је да сви чују. – Улежали се овде као вепрови. Али пропиштаће им мајчино млеко!… Сеиз!… Дај коње!
Кад су се одмакли мало, он се обрати Кости:
– Деде, молим те, причај ми још нешто о тој својој женској.
У први сумрак стигли су у трупну комору. Капетан Радослав спремио се да вечера и прао руке. Сто је био постављен.
– Откуда ви у ово доба? – говорио је, бришући руке. – Здраво, здраво! Ви сте сигурно на пролазу.
– „С мишљу и персоном“ дошли смо код тебе да вечерамо! – одговара капетан Бора. – Деде, посилни, поспи ме да оперем руке.
– А ви онако… без позива? – смеје се ветеринар Света.
– У боб смо гледали, докторе. Као у своју кућу! – добацује Коста.
– Зна се… „Ова је кућа богата“. Здраво докторе! – поздравља се капетан Бора.
– Е, мило ми је кад имам тако цењене госте. – Џамићу, донеси посуђе за двојицу, и столице! – наредио је Радослав.
– Алал вам вера – трљао руке Бора и окретао се по соби. – Солидни момци!… На вас двојицу се кези будућност. Нигде женских на зиду. Пази, пази! – гура лактом Косту. – Нова одела обесили…
– Њима слике овде и нису потребне… Имају свежу робу. А ми несрећници…
– Седите! – нуди Радослав.
-… задовољавамо се сликама – заврши Коста. Бора се лупи по челу и окрете се Кости „Турчину“.
– Ама де!… Све се мислим да те нешто питам, па заборавим. Сад се тек сетих… Беше ли пре једно… петнаест дана нека Енглескиња код вас у рову?
– Јест!
– Слушао сам, не знам да ли је истина, да си јој изашао на рапорт…
– Јест… Збуни ме женска, Господа јој њеног…
– Није могуће! – засмеја се гласно Радослав.
– Да видите шта је било… Седим ја у земуници, кад утрча мој нишанџија. „Господине поручниче, ево га један пуковник!“… Набијем шлем и излетим. Код топа угледах једног ђенералштабног пуковника, а поред њега једну женску. Хтедох да се претурим… Женска!…
– Откуда она? – пита ветеринар.
– Дошла женска да види. А прати је наш пуковник из позадине.
– Тешку службу тај има! – вели у иронији капетан Радослав.
– Море да видиш, више се узортира он него она.
– Хајде, служи се – нуди Радослав.
– После тебе – одбија Коста.
– Де, де, ти си гост.
Сипајући чорбу, Коста прича:
– Она ме привуче као магнет. И ја труп! – пред њу. „Господине пуковниче, стање ратно!“
Капетан Радослав се заценуо и кроз смех вели:
– Какав си, добро је ниси „дрпнуо“…
– Море… било би свашта. Слушајте само… Она нешто одговори. Ах, била је изванредна. Из моје земунице излете тада један коњички поручник, који је по казни премештен у пешачко митраљеско одељење. Зовем га „Гроф“. Чуо женски глас, па изишао. Мој ти се „Гроф“ поклони пред Енглескињом, скиде шлем, пољуби је у руку и поче: кви, гуа, кве, о јес… кингири мингири. Сунце му његово, нисам знао да говори енглески. Видим ја да он њој показује земуницу. Женска поче да се колеба, и као пође. Али се умеша онај „ладолеж“ са црвеном сомотском јаком и поче да јој прича како немају времена. И он нам одвуче женску. Иначе да не беше њега, она остаде.
Војник стави на сто јагњеће печење и флашу са водом. Капетан узе флашу и окрете се према светлости лампе.
– Ово неко нарочито бело вино?
– Расте у овом бунару, испод прозора – додаје Коста.
– А, решили смо да више вино не пијемо – вели ветеринар Света.
– Богами, то је лепо од ваше стране – као одобрава Коста. – Слике голих жена немате. Не пушите и не пијете. А онде видим и икону. Недостаје вам још само крст на кући.
– И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ – Капетан Бора се наједном уозбиљи. – Џамићу! – гледао је строго посилнога капетана Радослава. – Наредио ти је капетан да донесеш два литра вина!
Војник погледа унезверено капетана Радослава, онда у ветеринара, као да их очима пита: је ли то истина.
– Немамо вина, немамо! Ала сте чудни људи! – предухитри војника Радослав.
– Нема, господине капетане – ослободи се посилни.
– Има ли где да се купи? Зови ми мога сеиза!
– Чекај, немој да зовеш сеиза… Ако ти је баш стало толико, добро, купићемо ми. Сви сте наши гости. – Радослав се диже.
– А не, не. Останите! – ухвати га за рукав Бора. – Ви не пијете, и ја нећу да кршим ваша правила. Али мени се прохтело – он се обрати посилном: – Ево ти десет драхми и купи за све паре.
– Море, остави, богати!… Не дозвољавам да у мојој кући купујеш вино ти. Даћу му паре…
Устао је и Бора.
– Љутиш ме. Остави новац!… Џамићу, пођи са мном – и Радослав изиђе.
Бора нагази испод стола Косту. Ветеринар је ћутао, али му се на лицу огледало нерасположење.
Наскоро се вратио Радослав са две флаше црног вина и стави их на сто.
– Позајмио сам овде. Дај оне винске чаше.
– Не треба, не треба! Ми ћемо из чаша за воду – вели Бора.
– Какве винске чаше! – чуди се Коста.
Бора нали себи и Кости.
– Штета што вас двојица не пијете!… Хајд у здравље наших љубазних домаћина – он диже чашу и куцну се са Костом, а потом испише наискап.
Мљаснули су неколико пута устима, и погледали се.
– Бре!… Овако вино нисам скоро пио – каже Бора.
– Клизи, као зејтин – говори зналачки Коста.
– Где си га нашао? Мораћу и ја да купим двадесет литара – пита Бора.
– Донели војници однекуда. Али то је последње…
– Види, молим те! – загледа Коста флашу и нали вино у своју и Борину чашу.
– Где смо стали? – пита Бора.
– Тек код друге чаше – вели чисто с багателисањем Коста.
– Е-хеј, полако! – саветује их ветеринар.
– Журимо да испијемо што пре. Здраво, Коста!
Обојица накренуше и празним чашама лупнуше о сто.
– Џамићу, скувај четири каве! Али пожури – наређује Радослав. Њему као да је лакнуло кад је чуо да се они журе, и обрати им се раздраган: – Кад ћемо једном да се провеселимо као људи без журбе, лагано…