Птичице небесне

– Господин капетан има нешто да ти нареди! – обрати му се немарно Бора.
– Донеси још два литра вина…
– Шта!… За нас оволико само два литра вина. Пет! – грмну Бора.
Војник истрча.
– Хуууј! – уздише гласно Радослав и брише зној са чела. – Боро, друже, послушај ме… врати ове војнике.
– Они су моји ратни другови. Кад нешто згреше изудараћу их. Али кад лумпује њихов командир, имају да се веселе заједно са њим. Је ли тако?
– Тако је, господине капетане!
Посилни стави на сто балон од пет литара напуњен вином.
– Коста, наливај !… На првом месту да услужимо наше љубазне домаћине: Рацу и Свету. Деде!
– Ми не пијемо више.
– Немој да ми одрекнете и други пут, иначе… – он се окрете војницима: Нишанска тачка одело на зиду.
Војници дигоше пушке.
Радослав и Света узеше чаше.
– Господо, насмејте се – говорио им је Коста. – Не пијете сирће, или крадено вино, него своје рођено.
– Екс! – наређује Бора.
Радослав таман принесе чашу устима, кад угледа брђане са напереним пушкама на његово одело.
– Нека спусте пушке.
– Кад видим дно чаше – одговара Бора. И преко воље испили су вино из великих чаша до дна.
– Тако… Али пошто смо ми мало одмакли, вас двојица има да попијете још по две чаше. А ви – обрати се војницима: – нишанска тачка одело.
Уз тешке грашке зноја попили су Радослав и ветеринар још по две велике чаше вина. Капетан је тада наредио да се остатак из балона подели војницима.
– Где смо стали?… Посилни, донеси још! – викао је Бора.
Џамић погледа у свога командира.
– Ништа вам не-не помаже – заплитао је мало Коста – пронашао сам буре. Идем ја…
Пило се без мере. Ветеринар клонуо од беса, љутње и вина. Радослав почео да се смеје. Коста је са војницима доваљао буре у собу.
Певало се на сав глас:
Па зар је морала доћ
Та тужна несрећна ноћ,
Када си, драгане мој,
Пошао у крвав бој…
Певали су и војници, клатећи се.
На сва наваљивања капетана Радослава да војници оду, Бора није хтео да се растане од њих.
– А ш’о, мајку му… Нека се они, муч-мученици моји п-овеселе, кад си се решио да их „пошаштиш“. Нека запамте гостољубивост… капетана Раце. Обори! – раздера се изненада Бора.
Уз степенице се ваљало нешто тешко. Чуло се лупарање поткованих чизама, неки удари, стењање, узвици. Врата су се широм отворила и Коста „Турчин“ уведе у собу једног малог, белог коњића.
– Ура! – диже руке увис капетан Бора.
Иако већ пијан, Радослав махну рукама.
– Зашто ће вам то!… Аман!… Доста!
Бора пође. При ходу се клатио.
– С’ушај… Немо’ да „оповрљаваш“ влас’… Знаш… Иначе – он показа палцем преко рамена на војнике. – Нишанска тачка…
Војници сада и без наређења управише пушке на одело.
– Добро! – Радослав је гледао мутним очима, сав црвен у лицу и знојав. – Ш’а ’оћеш?… Душу?
– Јок!… Ништа… ништа ти нећу, не-него да јашеш ово „коњче“.
– И онда одма’ идете?
– Макар ишли… Јаши ти, игумане, и путуј.
Радослав опкорачи ногом и седе на леђа коњу.
Коста ухвати коња за поводник и поведе.
Бора, а за њим и војници запеваше:
Исаије, ликуј дјево…
И роди сина Емануила…
Бора се окрете војницима:
– Почасни плотун у плафон – и показа руком навише. – Пали.
Гру!
Лампа се угаси. Са таванице сручи се малтер.
Од треска попрскали су прозори.
Неко кресну палидрвце.
– Још један плотун, пали!
– Алах… Алах! – чуо се врисак була, с оне стране зида.
– Пали!
Чауре су летеле по соби. Из разних дворишта допирали су гласови преплашеног народа. Свет не зна шта је. А одавно се поговара о неким бугарским комитама.
– Доста!… Доста! – чују се очајни гласови капетана Радослава и ветеринара Свете.
Неко упали светлост. Радослав, готово истрежњен од страшнога пуцња, сјахао је.
– Е, ово си претерао! Доста ми је свега. Крајње је време да идете.
– Људи, ја више не могу да издржим – чисто запомаже ветеринар. – Пустите ме. Знајте, ја ћу сутра да поднесем рапорт…
– Ш’а?… Бојим се, ски-скинуће нас са Јежа – говорио је Коста. – Господине капетане… молим за мој рачун, бр-брза паљба… по пет, у „плафон“.
– Нека буде!
– Пали!
Так, так так… Малтер је падао, свећа се лелујала, чауре одскакале, а Коста „Турчин“ дигао руке и раздрагано виче:
– Песма над песмом… Симфонија… „Грофе“, где си да видиш и чујеш!
Бело коњче махало је репом.
Радослав склопио руке.
– Ево, сад те молим. Ако си човек, разумеј!
– Нека се п-пушке мало одморе! – наређивао је капетан Бора. – Посилни, чисти ово.
– Па ћемо из почетка, ка луди! – рече Коста и поче да трља длановима.
Радослав га мрачно погледа, али оћута. Требало је са њима поступати лепо. Наредио је да се скувају каве.
Бора пребаци ветеринару руку преко рамена.
– Докторе, да п-певаш… певаш… ону, знаш… „Ој споменче“… и кад умрем… – Он је млитаво кретао шаком – знаш… да ми се донесе букет…
Ветеринар спустио главу на груди и једва процеди:
– Ја бих сада кукао из свега гласа! – онда погледа мрко Бору: – Ти замишљаш да сам ја аутомат… Мислиш ли ти да је ова моја кућа бугарски ров. Или сматраш, ако си на положају, па ти се може – он се развика: – Е, хеј, ово је позадина…
Бора скочи.
– Пази га… Уплашио се… Ха!… Знам ја, иако м-мислиш да сам пијан – он се унесе у лице ветеринару. – Јес’… А, ш’а кажеш… невини људи страдали…
– Ја нисам ништа казао…
– Боро, молим те, не говори. Није човек ништа казао – љути се Радослав.
– Казао је, казао! – распаљује Коста.
– Не!… Није он ка-казао, већ ја! – и капетан Бора лупи се руком по грудима, онда се окрете поводећи се, значајно намигну и при том згрчи му се цела десна страна лица… – Бато!… На „фронтету“ говоримо све, а овде не смеш да штуцнеш… А-ха! – он се замисли и мутним очима као да гледа у даљину. – Тамо… на фронту су прави синови. А у позадини су курве, кукавице, забушанти. Кад се будемо враћали у земљу, подићи ћемо капију… – Радослав му запуши уста. Бора се отрже и још јаче развика: – Иглине уши, сунце им њино. Јер позадина, та твоја позадина… лаже, измишља… невине људе тера на робију… стреља! Он се испрси, удахну ваздух и таман отвори уста да још нешто каже, али га Радослав дохвати и свали на столицу. Тада намигну на ветеринара:
– Хајде – певај му.
– Певај, иначе оде одело – дере се Коста.